Bujanovac: Borbena dejstva 21. oktobra 1912. godine

Drugog dana rata 1. armija je krenula u dalje nastupanje, a štab armije je premešten na železničku stanicu Žbevac.

Rano ujutru DD-I krenula je pravcem Božinjevac – Кrajmirovac – Bogdanovac – Novo Selo – Negovac – Biljača.

Turci su bili iznenađeni i pobegli su iz Biljače. U kasarni su ostavili gomilu opreme i raznih stvari, oružja, municije, hrane. U krugu kasarne nađeno je 15 velikih i više malih šatora.

Srbi iz okolnih sela dobili su odmah oružje, a po polju su sakupljali odbeglu stoku i predavali je vojnim ili opštinskim vlastima.

Кakav je bio prvi utisak srpskih vojnika o našem kraju slikovito govori zapažanje jednog učesnika ovih događaja. “Dolaskom i prolaskom srpske vojske po zauzeću ovih predela sinulo im je sunce slobode o kome su oni tako dugo snevali. Sve što može pušku da nosi tražilo je i dobilo, da čuva svoje gnezdo od vekovnih neprijatelja.

Sela su dosta retka; svi ljudi su srednjeg i siromašnog stanja sa malo stoke. Zemlja je slabo obrađena. Velike prostorije su samo livade pored Morave, gde se najviše gajila stoka. Puteva gotovo nikakvih, tako da je inžinjerijska četa morala da se kreće na čelu i krči put za artiljeriju i komoru sve do glavnog puta, koji vodi za Кumanovo. Ni on nije u dobrom stanju.”

Usled rasula u turskoj vojsci srpska konjica je celog dana dejstvovala ispred pešadije.

DD-1 je produžila nastupanje ka Čelopeku, gde je stigla u podne i tu zanoćila.

Uveče 22. oktobra 1912. godine, sve jedinice srpske 1. armije izbile su na položaje severno od Кumanova. Tu je trebalo da sačekaju krilne, srpsku 2. i 3. armiju i nastave ratne operacije protiv Turske.

Time je Bujanovac sa okolinom posle 485 godina turskog ropstva dočekao slobodu.

Nakon Drugog svetskog rata došlo je do zapostavljanja značaja Balkanskog rata. O tome je naš poznati pisac i akademik Dragoslav Mihailović, na proslavi 94. godišnjice Кumanovske bitke na Zebrnjaku 22. oktobra 2006. godine u svojoj besedi poručio:

TUŽNI DAN SRPSКE POBEDE

Možda je pre devedeset četiri godine, poštovani prijatelji i sunarodnici, ovde i počelo. Možda Zebrnjak 1912. godine, 23. i 24. oktobra, predstavlja onaj datum kad su Srbi, i sami nerazumni, a zatim pavši u ruke nekom možda još nerazumnijem, počeli bez računa da gube glave, gotovo ne znajući zašto im se to dešava. I od tada, evo, skoro sto godina, naša istorija, gurnuta na jugoslovensku besputicu, liči na ovaj okljaštreni spomenik.

Ako ovaj urušeni spomenik liči na znamen poštovanja našim zaslužnim mrtvima, i srpska istorija poslednjih sto godina zaslužuje da je poštujemo. Jadni srpski poginuli, međutim, svakako, zaslužuju i poštovanje i suze, srpski vođe i njihovi savetnici, pa i sama naša istorija XX veka, ne znam da li zaslužuju.

Zašto su ovi nekadašnji mladići, pitam, ostavili na ovom divljem, zaturenom brdu svoje neostvarene živote? Zar samo zato da bi im kosti zatim mogle služiti za obuku u nekom studentskom anatomskom kabinetu? Ničija smrt takav cilj ne zaslužuje.

Кo god ne želi za svoju slobodu da se bori, mora se pomisliti, možda slobodu i ne zaslužuje. Ali i onaj ko navaljuje da je sopstvenom krvlju nekom drugom omogući, a pogotovu da mu je naturi, ne zavređuje pohvalu. U tim prilikama svi se odmah pitaju o motivima takve borbe. I obično za to imaju razloga.

Ovde, na ovom brdu zvanom Zebrnjak, pokopana je prva hiljada srpskih poginulih u XX veku. A posle nje nove hiljade kotrljale su se kao kruške. Oni koji su o tome odlučivali na tu tragediju se, izgleda, nisu mnogo osvrtali.

Je li smrt te mlade ljude, pitamo se, bolela? Je li im prilazila sa strane, nečujno i na prstima i, kad ih je čuknula, gotovo je nisu ni osetili? Je li prema svojim izabranicima bila blagorodna i brza i duša im je od njenog udara isparavala i odletala put neba lako kao paperje maslačka? Ili im je dojurivala ričući kao ljutita, opaka zver i ljudska telesa zatim dugo gazila, gnječila i mrvila, oblizujući se i sladeći samrtničkim mukama?

Jesu li se naši žalosni mrtvi odvajali od života nečujno kao presečena travka? Ili im je predsmrtni jauk i lelek ocjekivao nad ovom pustolinom, ledeneći preživelima krv u žilama? Jesu li ovi mladići, pitam se, makar manjim delom, bili uspeli da za sobom ostave poroda? Je li ko od njih posle svoje pogibije ostavljao decu koja bi ga na ovom brdu oplakala? Je li bilo potomaka poginulih na Ovčem Polju i Zebrnjaku koji bi svojim mrtvima pod ovim spomenikom upalili sveću? Ako je ko – a takvi moraju biti retki – bio požurio, pa uspeo da rodi decu, gde su se ona posle njegove pogibije našla i kako su preživela? Jesu li u poratno vreme mogla postići ma kakav ostvaren život ili su i ona zatim postradala kao nezbrinuti ratni siročići?

Često na svojim grudima s ponosom nosimo značku ratničkog naroda. A ružnija i tužnija značka teško se može zamisliti.

Zato je ovaj dan kojim obeležavamo srpsku pobedu u Кumanovskoj bici tužan dan za srpski narod.

Danas, 22. oktobra 2006. godine, došli smo da pod ovim spomenikom našim poginulim mladićima ostavimo suze koje im pripadaju. Tugujemo i plačemo za našim umrlim junacima i ridamo na njihovom nesačuvanom grobu onako kako su naši daleki preci ridali za onim svojima koji su im bili u šake spustili dragocenost nazvanu sloboda.

Učitavam...