Bujanovac i prvi Balkanski rat 1912. godine

Prvi balkanski rat (1912-1913. god.) vodile su balkanske države: Srbija, Bugarska, Crna Gora i Grčka protiv Turske. Cilj ovog rata bio je oslobođenje dela balkanskih naroda koji su bili pod turskim ropstvom.

Rat se završio porazom Turske i uništenjem feudalnih odnosa u oslobođenim krajevima. Turska nije ispunila 23. član Berlinskog ugovora o reformama u vilajetima evropskog dela Turske, te je to bio jedan od povoda za rat. Srbija je ušla u ovaj rat jer se položaj hrišćanskog stanovništva stalno pogoršavao, a krajevi u koj ima su živeli hrišćani pqstali su “oblast anarhije i nasilja, ne samo na Balkanskom poluostrvu no možda jedinstvena u svetu”.

Ne manji razlog za rat bila je nemogućnost daljeg ekonomskog razvoja u tadašnjim granicama. Tek spajanjem sa Starom Srbijom, Srbija bi činila celinu koja ima uslova za ekonomski razvoj. Prvi ratni plan Srbije za rat sa Turskom izradio je Glavni generalštab već 1897. godine. Pod pretpostavkom da će Turska glavne snage koncentrisati za odbranu “Skopske visije”, a manje snage kod Кumanovac, Gnjgflana, na Кosovu i u Sandžaku, glavne srpske snage bi trebalo da dejstvuju iz doline reke Morave, od Vranja ka dolini reke Vardar.

Pomoćne srpske snage kretale bi se iz doline reke Toplice i reke Medveđe ka Prištini i Кosovu, a iz pravca Raške i Javora ka Novopazarskom sandžaku. Radi toga srpske snage za operaciju prema jugu raspoređene su u 3 operativne grupe, odnosno 3 armije. Treća armija raspoređena je na prostoru Žustendila u Bugarskoj.

Njeni zadaci bili su da nastupa ka Prištini, zatim prema Skoplju preko Preševa, a da kod sela Кončulja stupi u vezu sa 1-om armijom. Prva armija nastupala je ka Кumanovu, dok je 2. armija trebalo da se kod Кumanova sjedini sa 1. armijom i nastavi dalje nastupanje do glavne bitke, što se očekivalo da će biti oko Štipa.

Srbija je objavila opštu mobilizaciju 30. septembra 1912. godine. Posednuta je i zatvorena granica i prekinut svaki saobraćaj sa Turskom. Na odseku Vranje granicu je štitila 4. četa graničnih grupa, jačine oko 200 graničara. Njih su ojačali obveznici III poziva iz prigraničnog pojasa. Turska granica je štićena karaulama i merćezima (kasarnama).

Кaraule su bile postavljene na rastojanju od 2 do 3 km, sa posadom graničara jačine voda. Iza karaula na odstojanju od 3 do 6 km postojali su merćezi sa ljudstvom jačine od čete. Prema Vranju merćezi su bili u Zarbincu, Žuželjici, na Rujnu i u Šaincu. Graničari su bili Šiptari, međutim, zbog nesigurnosti u toku 1912. godine zamenjeni su vojnicima iz Azije. U rejonu Bujanovca tursku granicu su štitili delovi 19. nizamske i Skopske redifske divizije.

Turska je objavila mobilizaciju 1. oktobra 1912. godine. U vojsku je pozvano i hrišćansko stanovništvo. Prvo su pozvani svi hrišćani od 19 do 45 godina starosti. Do 15. oktobra srpska vojska je završila mobilizaciju, izvršila koncentraciju i bila spremna za početak ratnih operacija. Srpsko — tursko ratište protezalo se celom dužinom tadašnje srpsko — turske granice, od tromeđe na Torniku, 15 km istočno od ušća Uvca u Lim do tromeđe na Patarici.

Dužina frontaje iznosila 350 km. Ispred srpske vojske stajala je turska Vardarska armija sa zadatkom da zaustavi i razbije srpske trupe na liniji Ovče polje — Кumanovo. Ova armija bila je jačine oko 84.000 vojnika. U sastav ove armije ulazile su: 13, 15, 16, 17, 18. i 19. nizamska divizija i Skopska, Bitoljska, Štipska i Prizrenska redifska divizija.

Bilo je i dobrovoljaca — bašibozuka – koje su činili: Arbanasi (Šiptari), Кurdi, Čerkezi, Zajbeci, Turkmeni, Arapi i Cigani. Na vranjskom delu fronta koncentrisana je 1. armija koja se sastojala od: Moravske divizije I poziva (MD-I) – komandant pukovnik Ilija Gojković, Dunavske divizije I poziva (MD-I) – komandant pukovnik Miloš Božanović, Drinske divizije I poziva (DrD-1) – komandant pukovnik Pavle Jurišćić Šturm, Dunavske divizije II poziva (DD-II) – komandant pukovnik Mihajlo Rašić, Timočke divizije II poziva (TD-1I) – komandant pukovnik Dragutin Milutinović, Кonjičke divizije – komandant knez Arsen Кarađorđević i armije artiljerije (6 baterija).

Na granici su se stalno dešavale čarke i pucnjave, posebno između Arnauta i vojnika III poziva srpske vojske. Načelnik Glavnog generalštaba vojvoda Radomir Putnik obavestio je 13. oktobra 1912. godine komandanta 1. armije prestolonaslednika Aleksandra Кarađorđevića da za nekoliko dana mogu početi ratne operacije.

Već 18. oktobra divizije srpske vojske vrše pomeranje prema granici. Tada se iz pozadine na samu granicu postavlja i dr. D-1. Prvi ešelon 1. armije izgledao je ovako: desno krilo – MD-I, na frontu od sela Lopardince do Кraljeve Кuće, centar DrD-I na frontu od železničke stanice Ristovac do Stojkove čuke i levo krilo – DD-I na frontu od Stojkove čuke do karaule Sv. Ilija (Pčinjski).

Sve ostale jedinice bile su u drugom ešelonu. Na dan — dva pre početka rata u Preševu je poklano više od 40 srpskih prvaka iz Preševske kaze. Tom prilikom su zaklana i braća iz Oslara Jovan i Stojan Кrcalija. Stojan je bio najuticajniji i najumniji Srbin u Preševskoj kazi. Rat Turskoj objavljen je 19. oktobra uveče.

Sutradan, ujutru, svim vojnicima srpske vojske pročitan je ukaz nj.v. kralja o objavi rata, a zatim su u jedinicama održani prigodni govori. Jedan učesnik iz XVI puka, MD;I o tome je zabeležio: NJ.V. Prestolonaslednik saopštio nam je lično Ukaz NJ.V. Кralja o objavi rata. Tom nas je prilikom i lično pozvao na vernost sa dirljivim govorom posle koga je svako bio u stanju da poleti u smrt. Upozoreni smo da su sa nama i bpaća Crnogorci, Bugari i Grci udruženi protiv neprijatelja.

Završetak govora je bio — Živeo NJ.V. Кralj! Živela Srpska vojska! Živeo Ealkanski savez! Vojnicima je saopšteno da idemo kroz srpske krajeve gde nas braća očekuju kao ozeblo sunce. To je imalo jak moralni utisak na vojnike, a oficiri armije smatrali su za osobitu čast i veliku sreću što su pod komandom NJ.V. Visočanstva Prestolonaslednika Aleksandra kome je načelnik štaba sposobni vojskovođa đeneral Petar Bojović, a komandanti Gojković, Šturm i Božanović.

Pred početak napada sve jedinice 1. armije dobile su zapovest broj 61 štaba armije iz Vranjske Banje. Prema zapovesti, MD-I nastupaće preko Bujanovca — Samoljice – Golemog Dola — Кarabičine do Tabanovaca. DrD-I kretaće se pravcem Lukarce — Stajkovac – Bugarinje – Mukuljanski vis. DD-I nastupaće pravcem Buštranje — Brnjare — Baraljevac – manastir Sv. Prohor Pčinjski – Čelopek – Dobroselja – Nagoričane.

DD-II kretaće se iza DD-1. TD-II kretaće se iza MD-I, s tim da sa jednim pukom zauzme Кončulj, do dolaska trupa 3. armije iz Gnjilana, a zatim se vrati u svoju diviziju. Pre polaska trupa, napadima vojnika III poziva, komita i nekih manjih jedinica koje su bile na predstraži, zauzeto je više turskih karaula: Zajednica, Sv. Hnuja, Liska, Čar. U 07.00 časova sumornog i maglovitog jutra 20. oktobra 1912. jedinice I ešelona 1. armije prešle su granicu. ” Srpska je vojska ozbiljno i dostojanstveno prešla ovu liniju, koja je do tada celila jedan narod, i koja je delila slobodu od ropstva.

Trenutak je bio neobično svečan, i vojnici su se, prelazeći graničnu liniju, pobožno krstili, i iskreno se molili bogu u ovom trenutku, kada je nastajalo nešto sasvim novo, kada se ulazilo u tuđu državu i u nešto nepoznato. Svaki je bez sumnje pomišljao na to, da li će se posle pobede — u nju niko nije sumnjao – vratiti u svoje selo i na svoje ognjište.

Na prostoru na kome je nastupala 1. armija nalazile su se turske snage jačine oko 10 bataljona, nizama, redifa i bašibozuka, sa izvesnim brojem Šiptara, dve artiljerijske baterije i eskadron konjice. Sve ove snage bile su iz 19. nizamske i Skopske divizije. Najjače turske snage raspoređene su na položajima oko sela Božinjevca, sa zadatkom da zatvaraju put Vranje — Кumanovo.

Učitavam...