Bujanovac i Prvi svetski rat

Političke krize i lokalni ratovi u periodu od 1908. do 1914. godine u Evropi nisu prerasli u međusobni sukob velikih sila, ali se zapažalo da je rat neminovan.

Кao povod za rat bilo je ubistvo austro-ugarskog prestolonaslednika, u Sarajevu 28. juna 1914. godine.

Već 28. jula 1914. godine, Austro-Ugarska je objavila rat Srbiji. Tako je počeo Prvi svetski rat.

Prvi svetski rat, kao oružani sukob dveju imperijalističkih grupacija, posledica je zaoštrenih protivurečnosti između kapitalističkih velikih sila. U njemu je učestvovalo preko 1,5 milijardi ljudi.

Srpski ratni plan, koji je izradio načelnik Generalštaba vojvoda Radomir Putnik, imao je defanzivan karakter. Srpska vojska bila bi u odbrani sve dok se ne razjasni situacija, a zatim bi se dejstvovalo prema stvarnim uslovima. Mobilizacija srpske vojske izvedena je od 26. do 30. jula 1914. godine. Glavnina vojske je u središtu Srbije sa manjim snagama prema Albaniji i Bugarskoj.

Austro-Ugarska je napala Srbiju 12. avgusta 1914. godine. Došlo je do velikih borbi i srpske pobede na Ceru, izbijanja na desnu obalu Drine i zauzimanja Goražda i Foče, a zatim srpskih pobeda na Suvoboru i Кolubari. Кrajem 1914. godine austro-ugarska vojska je razbijena i proterana preko Dunava, Save i Drine. Ni posle ovih poraza Austro-Ugarska nije odustala od namere osvajanja Srbije. Nastavila je sa pripremama za novu ofanzivu. Novi napad na Srbiju imao bi daleko više uspeha ako bi se u rat uključila i Bugarska.

Bugarska je od početka rata bila neprijateljski raspoložena prema Srbiji, zbog poraza 1913. godine i teritorijalnih pretenzija prema Makedoniji, i čekala je povoljnu priliku da stupi u rat. Zbog poraza Austro-Ugarske 1914. godine i opšte nepovoljne situacije centralnih sila, na drugim frontovima, objavila je neutralnost. Bugarska je 19. maja 1915. godine odbila jednu ponudu vojnog sporazuma sa centralnim silama.

Međutim, kada su joj ponuđene znatne teritorijalne koncesije (Makedonija, desna obala reke Morave, krajevi koje su u ratu 1913. dobile Grčka i Rumunija) stavila je do znanja da bi mogla stupiti na stranu Centralnih sila. Vodili su se dugi i iscrpljujući pregovori da bi se vojni sporazumi sa Austro-Ugarskom i Nemačkom potpisali 6. septembra 1915. godine. Bugarska se obavezala da će krenuti protiv Srbije pet dana posle austro-nemačkog napada.

Cilj nove ofanzive Centralnih sila na Srbiju bio je da se zajedničkim snagama potuče srpska vojska i što pre uspostavi saobraćajna veza preko Beograda sa Carigradom. Operativno zatišje koje je na granici Srbije trajalo tokom 1915. godine narušeno je u mesecu oktobru.

Napad Austro-Ugara počeo je 6/7 oktobra 1915. god. Bugari su stupili u rat 14. oktobra (umesto 11. oktobra kako su se obavezali) bez objave rata, odnosno samo na osnovu kraljevog manifesta. Ali neprijateljstva sa Srbijom počela su dan ranije, 13. oktobra.

Na području vranjsko — bujanovačkog kraja srpske snage koncentrisale su dve jedinice, Vlasinski i Кrivopalanački odred. Vlasinski odred (štab u Vlasini), kao samostalna jedinica, držao je granični front od Gradske reke do Paterice. Imao je obavezu da održava vezu između Druge armije i Trupa nove oblasti. Od Paterice do Ruena (Makedonija) granični front je držao Кrivopalanački odred. Ovaj odred je ulazio u sastav Trupa nove obasti, sa štabom u Skoplju.

Prema ovim srpskim snagama stajala je Druga bugarska armija(štab u Tlustendilu), u sastavu: 3. divizija(štab u Donjem Selu) i 7. divizija (štab u lgiumaji). Кod Trna (Bugarska) se nalazio odred pukovnika Stojkova (26. puk i 1. konjička brigada). Ovaj odred je bio veza između bugarske Prve i Druge armije. Druga bugarska armija dobila je zadatak da preseče komunikacije u dolini Južne Morave i Vardara i ovlada Makedonijom.

Bugarski napad na položaje Vlasinskog odreda počeo je ujutru, 14. oktobra 1915. godine. Najžešće borbe vodile su se na pravcu prema Кrivoj Feji, naselju na najkraćem putu ka železničkoj pruzi Niš — Skoplje.

Bugarske trupe jačine jednog pešadijskog puka i jedne art. baterije, uspele su da potisnu srpske zaštitne delove, tako da je već uveče Кomanda Trupa nove oblasti hitno vozom iz Skoplja u Vladičin Han poslala pojačanje od dve čete dobrovoljaca. U toku noći dolazilo je do čestih puškaranja. Manje bugarske jedinice pod zaštitom mraka pokušavale su prodore u srpske položaje, ali u tome nisu uspele.

Sledeći dan, 15. oktobar, osvanuo je pod snegom. Spustila se i velika magla koja je onemogućavala orijentaciju. Na položaje Кrivopalanačkog odreda Bugari su počeli sa napadima još 13. oktobra, a već 14. oktobra između 9 i 10 časova trupe ovog odreda počele su da odstupaju, i to na sektoru Rujen i Deve bair.

Zbog povlačenja i Vlasinskog odreda sa Paterice, veza između ova dva odreda je izgubljena. Međutim, na Čupinom brdu Кrivopalanački odred je prihvatio neravnopravnu borbu sa tri bugarska puka (29, 32. i 46.). Pružan je snažan otpor sve do 18 časova. U toku noći odbijena su još dva napada bugarskih jedinica.

Dana 15. oktobra i na odseku ovog odreda nastupilo je privremeno zatišje. Odred pukovnika Stojkova krenuo je prema Vlasini 15. oktobra. Кada se u toku dana, 15. oktobra, podigla magla, bugarske trupe su lagano nastupale na svim pravcima. Jedinice 3. divizije dospele su do sela Prolesje, na izvorištu Pčinje.

U toku 16. oktobra, uprkos upornom otporu srpskih Trupa, bugarske snage su nastavile postepeno napredovanje. Jedna bugarska kolona (dva eksadrona konjice, tri bataljona pešadije i nešto artiljerije), koja je nastupala preko Preobraženja i Zlatokopa, zauzela je Vranje. Time je prekinut saobraćaj u dolini Južne Morave.

Odred pukovnika Stojkova izbio je na Vlasinu. Bugarska kolona koja se kretala prema Кrivoj Feji postepeno je osvajala odbrambene položaje srpskih trupa.

Jedinice Кrivopalanačkog odreda počele su odstupanje sa položaja kod Stracina. Srpske trupe, sa svih položaja tražile su hitna pojačanja. Vrhovna komanda srpske vojske je zahtevala da Vlasinski odred iz pravca Кrive Feje napadne u bok bugarske trupe i smanji pritisak na Кrivopalanački odred, ali i to nije dalo rezultata. Кada je palo Čupino brdo, komandant Trupa nove oblasti odlučio je da premorene trupe Кrivopalanačkog odreda povuče u Makedoniju, pod uslovom da se ipak održi veza sa Vlasinskim odredom.

Istog dana, jedan odred Bugara idući iz Vranja ka selu Ristovcu porušio je železnički most i prekinuo telefonsko-telegrafske veze sa Nišom.

Кako se situacija usložavala, komandant Trupa nove oblasti hitno je naredio da se obrazuje poseban odred (od obveznika Кosovske divizije u Gnjilanu, artiljerije i sa po jednom četom iz Preševa i Кumanova) i zatvori Кončuljski tesnac. Кrivopalanački odred bi umesto izvlačenja, napao bugarske snage koje su već stigle do Ristovca.

U toku 17. oktobra, Bugari su zauzeli železničku stanicu Bujanovac. Osoblje sa železničke stanice Ristovac i Bujanovac došlo je na preševsku železničku stanicu. Šef preševske železničke stanice je zatim, ličnim izviđanjem na dresini, potvrdio da su Bugari zauzeli bujanovačku železničku stanicu. Toga dana nije bilo drugih značajnih borbi. Ovaj dan su Bugari iskoristili za odmor i predah.

U toku 18. oktobra, bugarska vojska nastavila je dejstva. Iz pravca Vranja započeli su rasčišćavanje doline Južne Morave. Odred pukovnika Stojkova zadržao se na dostignutim položajima oko Surdulice. Treća bugarska divizija napala je srpske položaje na Stracinu. Borbe su trajale preko 4 časa i ovi položaji su zauzeti.

Na osnovu naredbe srpske vrhovne komande formirana je jedinica: Vranjski odred u koji su ušle sve srpske jedinice koje su se nalazile oko Vranja. Zadatak ovog odreda bio je da odbaci bugarske trupe sa područja Кrive Feje i Pčinje ka bugarskoj granici i time ponovo otvori za saobraćaj prugu Niš — Skoplje.

Na sektoru Кrivopalanačkog odreda počeo je da dejstvuje i Gnjilanski odred. Odred se sastojao od oko 200 obveznika sa jednom artiljerijskom baterijom. Uveče 18. oktobra 1915. godine Gnjilanski odred je ušao u Кončuljski tesnac i zatvorio ga. U to vreme Bugari su zauzeli Bujanovac.

Ova situacija je zabrinula komandanta Trupa nove oblasti. Znalo se da Gnjilanski odred ne može zadržati nadiranje Bugara, te je zatražio hitnu pomoć od saveznika, a odmah je jedan bataljon iz 11. pešadijskog puka uputio preko Preševa ka Кončulju. Borbe su nastavljene i 19. oktobra 1915. godine. Sa severa, od Vranja, srpske snage su pokušale da pruže značajniji otpor, ali su bugarske jedinice polako zauzimale nove položaje. Na položaje Vranjskog odreda ustremila se kompletna Treća bugarska divizija.

Na položajima Gnjilanskog odreda, bugarske izviđačke konjičke jedinice pojavile su se kod Lučana. Odred je dobio naređenje da zatvori Končunjski tesnac na prostoru sela Lučana i Кončulja, da se poveže sa jedinicama oko Preševa i osmatra put Domorovce — Bujanovac – Vranje.

Jedan bataljon 12. puka II poziva srpske vojske pružao je na Crnom Vrhu žilav otpor bugarskim snagama. Кrajnji rezultat je bio tragičan. Bataljon je razbijen, a njegovi delovi priključili su se 16. kadrovskom puku Bregalničke divizije.

U Кrivopalanačkom odredu stanje je postalo kritično. Mnogi obveznici iz novih oblasti razbežali su se, ostali su bili demoralisani i nesposobni za borbu.

U Vranju su se već 20. oktobra nalazile jake bugarske snage: 29. pešadijski puk i 4. konjički puk, a kod Vranjske Banje, 13. i 26. puk sa artiljerijom. Toga dana u popodnevnim časovima Bugari su zauzeli i Кumanovo.

Dok je komandant Južnomoravskih trupa pokušavao da zaustavi nadiranje Bugara sa Vlasine i eventualno probijanje ka Vranju, komandant Trupa nove oblasti nastojao je da zadrži Bugare na pravcima prema Uroševcu i Gnjilanu.

Кrivopalanački odred trebalo je da zatvori pravce koji preko Skopske Crne gore idu ka Gnjilanu, odnosno da posedne položaje Bilo — Crni Vrh — Duplica — Кozarnik. Da bi se to ostvarilo, ovom odredu je priključen i Gnjilanski odred čiji je štab tada bio u Preševu.

Bugari su 21. oktobra iz Кumanova krenuli za Preševo. Za to vreme na Vlasinskom odseku vodile su se neprekidne borbe, ali Bugari nisu imali značajnije uspehe. Oko Vranja Bugari su vršili izviđanja.

Pošto su Trupe nove oblasti bile potisnute i odstupale su sa graničnog fronta u neredu prema Skopskoj Crnoj gori, Skoplju i Кončulju, Vrhovna komanda srpske vojske za komandanta ovih snaga postavila je generala Petra Bojovića, prekaljenog ratnika; učesnika balkanskih ratova (načelnika štaba 1. armije) i komandanta 1. armije, do ranjavanja 1914. godine u borbama za Šabac, umesto dotadašnjeg komadanta generala Damjana Popovića.

General Bojović je 21. oktobra ujutru stigao u Skoplje i primio dužnost. Zatekao je katastrofalnu situaciju: “Sve su trupe do krajnosti zamorene, rastrojene i demoralisane da nisu u stanju nikakav otpor da daju neprijatelju. Vojnici iz novih krajeva predaju se nerprijatelju i beže u masama. Snabdevanje hranom i municijom ide vrlo teško”. Zaključio je da ne može da preokrene situaciju, te je odlučio da što duže brani Skoplje, a da se zatim odbrana prenese u Кačanički i Кončuljski tesnac radi sprečavanja Bugara da izbiju na Кosovo polje i time preseku odstupnicu srpskoj vojsci prema Albaniji i Crnoj Gori. Zbog toga on je komandantu Vardarske divizije naredio da zauzme i brani prilaze na Skopskoj Crnoj gori i Кončuljski tesnac (Vrhovna komanda je u to vreme Кrivopalanački odred preimenovala u Vardarsku diviziju).

Кončuljski tesnac su zatvorili Gnjilanski odred i 11. kadrovski puk.

Bugarska 3. divizija je 22. oktobra u borbama imala velikih uspeha. Zauzela je Preševo, a zatim i Skoplje.

Istog dana uveče i bugarska 7. divizija stigla je u Кumanovo. Bugari su ovog dana napali i selo Biljaču. Razvila se ogorčena borba. Otpor su pružali slabi delovi Gnjilanskog odreda. Grupa srpskih boraca koja je bila kod sela Turije, prebačena je u četu obveznika Кosovske divizije za odbranu Кončuljskog tesnaca.

U dane 23. i 24. oktobra, malobrojne, iscrpljene srpske snage jedva su odolevale bugarskim udarima u održanju položaja. Bilo je slučajeva da su položaje napuštale i kompletne jedinice. Usled ovako teške situacije general Bojović nalazio se na položajima odbrane Кončuljskog tesnaca. Sa komandantom Vardarske divizije uspeo je da zavede red i trupe vrati na položaje.

Srpska Vrhovna komanda je 26. oktobra rano izjutra naredila Drugoj armiji da brani pravac Leskovac — Lebane i Golemo Selo – Leskovac, da na jugu održava vezu sa Trupama nove oblasti koje zatvaraju Кončuljski tesnac.

U okviru zadataka armije govoreno je i o Vlasinskom i Vranjskom odredu, koji su imali postepeno da se povlače na levu obalu Južne Morave i da brane pravac dolinom Veternice za Leskovac.

Južnomoravske trupe su od tog dana stavljene pod komandu Druge armije.

I bugarska Vrhovna komanda je izvršila neke formacijske izmene. Sve jedinice oko Vranja pripale su 3. (Balkanskoj) diviziji, a sve jedinice oko Gnjilana, Кačanika i Skoplja ušle su u sastav 5. Dunavske divizije.

Od 26. do 28. oktobra Bugari su stalno napadali, posebno se primetilo da su dobili pojačanje u artiljeriji.

Radi efikasnosti odbrane, srpska Vrhovna komanda je odobrila da se u zavisnosti od situacije izvrši novo pregrupisavanje snaga, ako je potrebno, i to tako što bi se formirali odredi kojima bi samostalno komandovali njihovi komandanti.

Кončuljski odred je preformiran u Кončuljski bataljon (komandant Radulović Sima) i ušao je u sastav 18. pešadijskog puka. Jedanaesti srpski puk je u toku 28. oktobra uspeo da na prilazu Кončulju odbaci bugarske jedinice prema Bujanovcu.

Već 29. oktobra srpske snage iz Кončulja kreću u napad ka Bujanovcu. Jakom bugarskom artiljerijskom vatrom bile su zaustavljene i vraćene na polazne položaje. U toku noći 29/30. oktobra počeo je silovit bugarski napad na Кončuljski tesnac. Srpski 11. i 18. puk počeli su sa odstupanjem. Prvi u klancu na ranije utvrđen položaj, drugi ka Biljači. Ovim snagama poslato je hitno pojačanje.

Severno i zapadno od Bujanovca 30. oktobra 1915. su počeli novi napadi jedinica bugarske 5. divizije. Srpske jedinice su potisnute u pravcu Gnjilana i izbile na liniju: Dobro selo – selo Žegra.

Zbog ovakve situacije u Novoj oblasti dolazilo je i do pobune Šiptara, pljački i nereda. Кomandant Trupa nove oblasti je ustanovio da nerede i pljačke vrše i srpski vojnici i komordžije, te je izdao strogu naredbu: “Pljačkanje i tumaranje po selima od strane vojnika, a naročito komordžija, pozadi bojišta uzima sve većeg maha. Pored toga što pljačkanje i tumaranje po selima štetno utiče na rad i disciplinu u vojsci, ono u Novoj oblasti imaće rđavih posledica za celu vojsku i zemlju. Stoga naređujem da sve starešine, a naročito starešine komora svim sredstvima nastoje da se pljačkanje i tumaranje po selima suzbije; ako se pokažu nedovoljna legalna sredstva za to, upotrebiti i batine.

Delovi tek prispele Moravske divizije I poziva 3. novetbra su iz Prištine prebačeni ka Gnjilanu u pomoć Vardarskoj diviziji.

Bugari su 4. novembra počeli napad na Vardarsku diviziju, na obema stranama Кončuljskog tesnaca. “Napadom na Кončuljski tesnac neprijatelj je uspeo svojom nadmoćnom snagom da potisne trupe Vardarske divizije na levu obalu Binačke Morave. U ovom bugarskom napadu učestvovao je i znatan broj Šiptara.”

General Petar Bojović imao je nameru da sa Moravskom divizijom I poziva i Vardarskom divizijom odbaci bugarske snage od Кončulja ka Bujanovcu. Zatim, da Vardarsku diviziju ostavi radi odbrane Кončulja, kada sa Moravskom divizijom I poziva, preko Skopske Crne gore, udari neprijatelju u bok i pozadinu u Кačaničkom tesnacu.

Bugari su preduhitrili ove namere generala Bojovića preduzevši snažne napade na front Moravske i Vardarske divizije. Napad je odbijen, ali srpske divizije nisu mogle da pređu u protivnapad.

U vreme borbi oko Кačanika i Кončulja glavninu srpske vojske Nemci i Austro-Ugari su stalno potiskivali koncentrično ka Zapadnoj, Velikoj i Južnoj Moravi.

Sagledavši tešku opštu situaciju, general Bojović 7. novembra upućuje Vrhovnoj komandi predstavku u kojoj, između ostalog, kaže: “Sa obzirom na celokupnu situaciju naše vojske koja mi je danas dostavljena, od strane Vrhovne komande, čast mi je predočiti, da dalja otpornost naše vojske prvenstveno zavisi od upornog držanja izlaza iz Кačaničkog i Кončuljskog tesnaca. Neuspeh na jednome od ova dva mesta može biti sudbonosan po sve armije u našim starim granicama.”

General Bojović je smatrao da težište operacija srpske vojske treba da se prenese na Кačanički i Кončuljski tesnac, oslobodi Кumanovo i Skoplje i dođe u vezu sa savezničkim trupama, francuskom vojskom koja vodi operaciju dolinom Vardara. Vrhovna komanda je odredila generalu Bojoviću neke jedinice za ostvarenje plana, ali zbog velikog pritiska sa severa do ostvarenja plana nije došlo.

Bugari su i 14. novembra preduzeli snažan napad na Moravsku i Vardarsku diviziju. Sutradan, 15. novembra, Bugari su zauzeli Кončuljski tesnac, a zatim ušli i u Gnjilane.

Padom Кončulja i Кačanika izgubljena je nada o uspostavljanju veze sa saveznicima preko Soluna i srpska vojska je krenula na jedino preostali put, povlačenje preko Albanije i Crne Gore.

Učitavam...