Bujanovačke priče: Devojački kamen

Stasala za udaju jedna devojka. Pročula se njena lepota, na daleko. Dočuo to vrtogoški beg. Ne čekajući da se opredeli za momka, budućeg muža, naredi da je dovedu u njegov harem. Posla seiza i pratnju po nju. Nemoćni pred surovim gospodarem, Roditelji i selo ispratiše lepoticu na strašan put, roneći suze. Isceliva se devojče sa svima. Neka seta i skriveni osmeh kao da su najavljivali da moć nema uvek snagu želje.

Povede seiz konja u čijem sedlu sedi lepotica u najlepšoj nošnji, onoj koja se oblači za svadbu i venčanje u crkvi. Ispred i iza devojke na konju, nekoliko pratilaca poslatih zbog sigurnosti da će lepotica stići do bega.

Putuje karavan iz Lopardinca. Seiz i askeri zadovoljni jer su ispunili begovu želju, poveli devojku bez problema, bez upotrebe sile.

Sunce u zenitu. Prži kako to može samo na dan Svetog Arhangela Gorešnjaka, Devojka, smirena, čudesno smirena. Tihim šapatom moli Boga da joj oprosti za ono što će učiniti. Moli oca, majku, braću, komšije da joj oproste. Mnogo puta je prolazila ovom stazom, kozjom stazom, terajući ovce na pašu. Zna svaki kamen, svaku travku uz stazu usečenu u strmini.

U jednom trenutku, na izbočini puta, ispred jedne stene, naglim trzanjem uzdi skrenu konja sa staze. Preplašen konj otrgnu se od seiza i zajedno s devojkom surva
u provaliju duboku, duboku…

Padanjem u provaliju, lopardinska lepotica izraste u heroinu. Ne dočeka beg lepoticu u ložnici. A krenula je priča, legenda o njoj. Stena, ispred koje devojka krenu u smrt ponese ime Devojački kamen.

Puna četiri veka narod Lopardinca obeležava 26. jul praznik Sv. Arhangela Gorešnjaka, kao seosku slavu u znak sećanja na devojačku smrt. Tog dana, po vekovnoj tradiciji kolje se mlada junica, koja se nije telipa, kao simbol ženske nevinosti. Toga dana svi gosti moraju biti počašćeni. Ali, iz dubokog poštovanja na tom izuzetno posećenom narodnom saboru nema pesme i igre.

Odnegovan je i narodni pijetet prema lopardinskoj lepotici, koja je ušla u istorijski korpus srpskih devojaka i sačuvala čast i obraz skokom u provaliju, letom u nebeske visine, podigavši sebi spomenik.

Selo ga dostojanstveno čuva i kiti cvećem i ljubavlju.

Tagovi: bujanovac, bujanovačke spke, bujanovačke priče, devojakči kamen

U Bujanovcu, 1997. godine. – Dobrivoje Ostojić

Ukoliko bi čoveku iz Bujanovca oduzeo šalu i smeh, bilo bi kao da si hlebu oduzeo so ili jelu začin.

Bujanovačke priče, iz knjige “Bujanovačke spke”; Beleška o piscu; – Dobrivoje Ostojić rođen je 1936. godine u Ilijašu. Završio je gimnaziju a potom studije Jugoslovenske književnsoti na filozofskom fakultetu u Skoplju. Radio je petnaest godina u bujanovačkoj prosveti, a od 1974. godine profesionalni je novinar. Objavio je nekoliko knjiga i romana. Takođe, dobitnik je mnogih stručnih priznanja i nagrada za novinarstvo i publicistiku. Živi i radi u Beogradu. Dobitnik je prve nagrade i povelje na Književnim susretima “Zijo Dizgarević” za priče “Tama sna“.

Bujanovac
Njuz Network

Učitavam...