Bujanovačke priče: Grad oka mog

Doputovao sam iz Bosne u Bujanovac pred novembarske praznike godine 1960. Ko zna zbog čega i zašto, tek dobih poziv da prisustvujem svečanoj akademiji povodom Dana Republike. Po završenoj akademiji nađoh se na nekakvom improvizovanom koktelu, među vodećim političkim rukovodiocima grada.

Sva pažnja upućena Saši Javorini, Ličanki, narodnom heroju. Uklopih se u nevezane razgovore. Evociranja ratnih događaja iz Južne Srbije. Namerno počnem priče iz ratnih godina u Bosni, Lici, Dalmaciji…

Prihvati Saša priču. Pronađosmo mnogo zajedničkih prijatelja, istovetnih stavova o pojedinim ljudima, događajima, slučajnostima. Pun sebe, mladalačkog entuzijazma, želje za isticanjem, pomalo prepotentno sam želeo da dam na znanje da je Bujanovac dobio “pravog” zeta.

Za čudo, Saša je odobravala moje poglede na mnoge stvari. Pokroviteljski, roditeljski, tapše me po ramenu. Nekoliko puta napominje predsedniku Opštine Aritonu Kačareviću, a posebno Borivoju Trajkoviću, sekretaru Opštinskog komiteta Partije:

– Čuvajte ovog momka. Dobar je. Pametan. Takvi su potrebni Partiji. Ovakvi će da nose napredak!

Smatrao sam bespredmetnim da joj objašnjavam da sam na proputovanju, da samo gostujem kod porodice u Bujanovcu. Posebno oćutah da Partija ne može na mene računati jer joj ne pripadam.

Bilo bi deplasirano da joj objašnjavam da potičem iz porodice u kojoj su svojevremeno i otac i majka bili članovi Partije, braća i sestre dok su im godine dozvoljavale.

Sa osećajem neke nedefinisane, urođene demokratičnosti, pravde i ljudske jednakosti, sa izraženim željama da od života uzimam lepotu bez ograničenja i veštačkih barijera, pod snažnim uticajem sudbina nekih prijatelja i rođaka koji su preživeli golootočku golgotu, u dubini duše sam osećao da je Komunistička partija vlast moćnih, uigranih jednomišljenika koji su izvršioci programa sačinjenih u radionicama Kominterne, sa izuzetnojakim naglaskom vekovne politike Vatikana u kojima stvarne čovekove vrednosti padaju u drugi plan.

Sve su to bile moje trenutne preokupacije, koje su se oblikovale u mojoj psihi gotovo deceniju, a u Sašinoj preporuci, u trenu, proletele kroz glavu. Srdačno se rastasmo i dogovorismo sledeće viđenje.

Sutradan pristiže opštinski kurir. Kaže, zove me predsednik Ariton Kačarević da dođem odmah kod njega. Začuđen, više zaintrigiran. Prihvatih poziv, pogotovo što je predsednik Kačarević na mene ostavio snažan utisak. Skroman, iskren, otvoren, neposredan, malo napadan, ali ubedljiv, rasterećen fraza, sa poštapalicama koje su često banalne ali pravovremene i simpatične, uveren da služi ideji za koju se borio, pa šta ispadne.

U predsednikovom kabinetu, sekretar Komiteta Partije Borivoje Trajković, načelnik Sekretarijata unutrašnjih poslova Slobodan Đorđević i predsednik Sindikata Nuricin Sulejmani. Pozdravih se sa svima srdačno.

Predsednik preuze “bank”.

– Da li bi ti, Mujo, ostao da radiš kod nas? Za sada bi te postavili za sekretara novog preduzeća ‘Gumoppastika’, dali bismo ti dobru platu, a posle bismo videli šta da radiš. Senki ćemo obezbediti mesto u prosveti. Očekuješ i prinovu u porodici, pa eto.

Istinski zatečen, počeh pravdanje da sam počašćen ponudom, međutim sekretar preduzeća je čisto pravni posao, sem toga namere su mi, kako rekoh, da se vratim u Bosnu, da se posvetim svojoj struci, prosveti i pisanoj reči… Argumente koje iznesoh razbi predsednik rečima:

– Dobićeš stan.

Ponuđen stan, osnovna poluga za zasnivanje egzistencije, dovede me u životnu dilemu.

U reč uskoči Borivoje Trajković, sekretar Komiteta.

– Ovo je privremeno, međutim, mi imamo kombinacije s tobom u Partiji. Šire ćemo razgovarati kasnije.

Na reči da uopšte nisam član Partije i da o članstvu imam neke svoje opservacije, namršti se i ućuta. Osetih, da su ovo znali, do sastanka, verovatno, ne bi ni došlo. Smrknuti pogledi sekretara komiteta, lica poput mumija Slobodana Đorđevića i Nuridina Sulejmanija, izazvaše u meni neki inat.

Manirom kockara, u deliću sekunde, Odlučih da krenem novom životnom stazom iz Bujanovca.

– Predsedniče, prihvatam ponudu!

Ostao sam u Bujanovcu punih četrdeset godina. Bujanovački duh me osvojio. Stekao sam divne prijatelje i prilično korektnih protivnika. Došao sam sa dvadeset četiri godine, a danas u sedmoj deceniji živim život tog grada. Grada, koji je u mom oku.

Tagovi: bujanovac, bujanovačke spke, bujanovačke priče, grad oka mog

U Bujanovcu, 1997. godine. – Dobrivoje Ostojić

Ukoliko bi čoveku iz Bujanovca oduzeo šalu i smeh, bilo bi kao da si hlebu oduzeo so ili jelu začin.

Bujanovac
Njuz Network

Učitavam...