Bujanovačke priče: Jeste rodovi, ali…

Najpoznatije trgovačke porodice u Bujanovcu, pre Drugog svetskog rata, bili su Timići i Lazići. Čak su se i orodili i dogovorno nastupali na tržištu.

Bilo je to vreme kada su vlasnici trgovačkih kuća, posebno oni kojisu prodavali robu na veliko veoma mnogo vodili računa o kupcima. Kupac je bio neprikosnoven i uvek u pravu. Trgovački putnici, koji bi obilazili kupce u ime trgovačkih kuća Timića i Lazića, morali su biti besprekorno obučeni, obrijani, udešeni u svakom smislu, a morali su posedovati visoki stepen kulturnog ophođenja i kulturnog ponašanja.

Rodonačelnik Lazićeve trgovačke kuće, Nikola, imao je trgovačkog putnika, nekog visprenog Velešanina, koji je veoma uspešno obilazio Srbiju i Južnu Srbiju, prodavao robu bez ikakvih problema, čak se za njega pričalo da je u stanju da proda šmirgl papir kao toaletni. Osnivač Timićeve trgovine, Josif, nije imao baš mnogo sreće sa trgovačkim putnicima i pored toga što je davao, uspešnima odličnu platu, priznavao troškove načinjene na putovanjima, obezbeđivao savremena odela, reprezentaciju, spavanje u najboljim hotelima… Nekom prilikom dođe mu neko mlado momče, reče da se zove Aleksandar Belić, da je iz Vlasotinca, da je zanat učio kod gazde Stojana i da ga je bivši gazda poslao kod Josifa da zatraži mesto trgovačkog putnika. Obrazloži da je željan putovanja “da vidi svet” jer mu je dodijalo “stajanje” za pultom u radnji. Pročita Josif preporuku svog prijatelja gazda Stojana napisanu na papirnoj kesi mastiljavom olovkom, pogleda bistro momče pred sobom i reče da ga prima za trgovačkog putnika. Krenuše zajedno do gazda Nikole da bi ga upoznao sa Velešančetom, kako su zvali Lazićevog putnika, i dali im zajednička zaduženja.

O druženju Ace Đelića i Velešančeta i raskidu druženja pričao mi je Vojislav Timić, Josifov sin, šezdesetih godina kada je radio u bujanovačkoj trgovini. Njegova priča se u potpunosti uklapa sa pričom baš tog, Ace Đelića, duboko zašlog u osmu deceniju života, na jednoj proslavi velikog trgovinskog preduzeća u Beogradu, u kome je Aca otišao u zasluženu penziju kao direktor sektora prodaje mašina. Evo te priče:

– Predadoh ja preporuku. Gleda me gazda Josko, meri svojim aršinima. Ja pun sebe, pun snage, udešen do kraja. Još kada rekoh da mene ne interesuje mnogo fiksna plata, rađe bih da ona bude niža, a da mi se računa procenat od prodate robe, gazda Josko me Zagrli i reče: ‘Dobro došao!’

Upoznah se ja sa Velešančetom, dogovorismo kada da krenemo sa uzorcima na put. Gazde rekoše da mi on pomogne u prvom nastupu i da me upozna sa kupcima. Bi tako. Krenusmo. U koje god mesto dođemo, svi kao da su jedva čekali Velešančeta. Sklapa poslove, potpisuje zaključnice, razgovara, šali se… Negde pri kraju puta meni, kao od bede, dozvoli da umesto njegovih “meriminih” sapuna prodam izvesnu količinu “albusovih” koje sam ja nudio. Vratismo se s puta. Gleda gazda Josko njegove zaključnice, gleda moje, malo se nasmeje, ali reče da je sve u redu i da će sledeći put sigurno biti bolje. Za nevolju, i sledećeg putovanja isti rezultat. Ja prodadoh svega nešto anilinskih boja i kreme za obuću, a moj Velešanče opet napravi pravi posao.

Po povratku gazda Josif više nije bio baš blagonaklon. Pokušao sam da mu objasnim da Velešanče ima već stečenu poziciju, prijatelje, prvi nudi robu.

– Pa ponudi ti prvi robu, što njega puštaš ispred sebe – procedi kroz zube. Tada mi sinu ideja, za sledeće putovanje.

Zaseli Velešanče i ja u hotelu “Evropa”uy Leskovcu. Popismo po neku, večerasmo i krenusmo na spavanje. Uzeli sobe jedna do druge. Već sam skovao plan podvale.

U neko doba noći izađem na hodnik hotela. U vratima Velešančetove sobe, u kesi koja visi prema hodniku moj prijatelj “ostavio u posebnu pregradu, koja je imala na svakim vratima, deo garderobe sa “naređenjem” čistačicama. Pogledam, piše: košulju oprati, opeglati, cipele očistiti, pantalone opeglati!

Gledam, gledam i reših da ostvarim ranije smišljeni plan. U onom delu ceduljčeta gde piše “pantalone opeglati”, dodadoh “i skratiti 10 santimetara”.

Ujutro poranim pre Velešančeta i krenem u obilazak poslovnih partnera. U svakoj bakalnici i veletrgovini napravio sam posao. Priupitaše me šta je sa Velešančetom, rekoh da je došao u neku svađu sa gazdom i ne znam da li će da se pojavi. A moj, Velešanče, dok se ujutro objasnio sa čistačicama hotela oko skraćivanja pantalona, dok je kupio novi štof, dok su mu majstori sašili nove pantalone, izgubio je čitav dan.

Sutradan, pri obilasku trgovaca svi mu rekoše da su robe naručili kod mene, dođoh u Bujanovac, pokazah zaključnice gazda Josifu. Gleda, gleda i nešto sumnjivo vrti glavom. Prođoše dva dana, pristiže Velešanče. Normalno, ispriča da sam ja bio uzrok njegovim nevoljama.

– Zbog čega to učini, Aco? Ti bar znaš da smo gazda Kole i ja rodovi. I to pravi.

Sav pun sebe, nekako slavodobitno da bi na njega i gazda Nikolu ostavio pravi utisak, rekoh:

– Jeste vi rodovi, ali kase nisu sestre. Ovako ja trgujem!

– Ja, jah, rodstvo je ipak nama bliže. A tvoju trgovinu primeni negde drugde!

Dobih dobru otpremninu i otkaz. A ostade nezaboravno službovanje u Bujanovcu, – zaključuje Aca Đelić.

Tagovi: bujanovac, bujanovačke spke, bujanovačke priče, rodovi

U Bujanovcu, 1997. godine. – Dobrivoje Ostojić

Ukoliko bi čoveku iz Bujanovca oduzeo šalu i smeh, bilo bi kao da si hlebu oduzeo so ili jelu začin.

Bujanovac
Njuz Network

Učitavam...