Bujanovačke priče: Ne pričaj, ja govorim!

Posle neke neprospavane noći, stigoh u kancelariju. Još i ne sedoh, zazvoni telefon. Sekretarica predsednika Opštine ljubinka Stošić, usplahirenim glasom kaže da me traži predsednik Opštine Kačarević. Došapnu mi da je ljut te da se pričuvam.

Dođoh u Opštinu.

Pre no što zatvorih vrata kancelarije, začuh vrisku:

– Slušaj Mujo, ti mi stvaraš užasne probleme. Ti se ponašaš kao neki paša. Ti nikoga ne slušaš. E, ne može to tako, ne može, da ga jebu.

– Predsedniče, dobro jutro, kako ste, o čemu se radi? – kroz smeh pokušah da ga umirim…

· Ne pričaj, ne govori, zaveži! Znam ja tebe. Ako počneš da se pravdaš, će se opravdaš! Ni reči, ja govorim – i nastavi u istom tonu:

Valjda bi trebalo da se zna neki red. Taj red ti ne poštuješ, ne poštuješ ni dogovore, ni zakon„.

· Kod tebe profesor ima veću platu od sekretara Opštine Stanka Tasića. KOD tebe nastavnici, majstori, bravari imaju veću platu od poslovođa u “Univerzalu”. Ne, ne može to tako, da znaš! Koj si ti, da odlučuješ. Koj si pa ti da imaš veću platu od mene, predsednika Opštine.

Crven u licu, omalen, odavno bez kose, širokih ramena, jakih prsa. O njemu znam mnogo. Bio je jedan od prvih boraca koji je isforsirao Bosut na Sremskom frontu. Pre rata imao samostalnu radnju u Skoplju. Kao direktor “Poljoprodukta”, kasnije “Poljoinvesta” imao je značajne poslovne uspehe. Znao sam da je brz na rečima, da su o njegovoj neposrednosti i iskrenosti ispredane priče. Međutim, znao sam da je častan čovek, da nikome zlo nije učinio, da je spreman posle nekoliko trenutaka histeričnog napada da se smiri i iskreno nasmeje.

· Predsedniče, sačekaj, ti reče nekoliko stvari koje nisu na mestu.

– Govori, govori, al’ ne te slušam.

– Predsedniče, ako ne me slušaš, neću da govorim. Shvati, ja sam ozbiljan čovek, direktor škole, držim do svog položaja i imena…

– Dobro Mujo, izvini, ti mene znaš, ajde govori.

– Govori Mujo, govori…

· Predsedniče, moguće da vam stavljaju primedbe na plate profesora koji rade u školi kojom rukovodim. Veoma je moguće da ti sa ironijom govore da ja imam veću platu od tebe. Što se tiče profesora i poređenja sa sekretarom opštine, istina je na mojoj strani. Profesori, koji rade u našoj školi, u kojoj je i tvoj sin, su sa završenim Mašinskim fakultetom. On će svugde imati ovoliko, ili veću platu. Što se mene tiče ne mogu ja kao direktor imati manju platu od svojih profesora. Ne bih imao autoritet da njima komandujem… Uostalom, zbog ovolikih plata se ne bune radnici i inženjeri u “Gu– moplastici”, koja plaća našu školu. Ono što mi radimo, a mi stvaramo buduće stručnjake, red je da se plati više od svakodnevnih rutinskih poslova. I najvažnije, predsedniče, ako je tvoja plata niža od moje, povećaj je, sramota je da predsednik ima nižu platu od bilo koga u Opštini.

– Njubinke, ljubinke, dođi, rekoh ti ja, ako se pravda će se opravda. Ete, ništa mu ne mogu, ništa…

– A da ga j… Mujo, u pravu si. Ajde, ajde zdravo, imam posla.

Napustih kancelariju predsednika, ne znajući da li sam bio u pravu ili ne.

Tagovi: bujanovac, bujanovačke spke, bujanovačke priče, ne pričaj

U Bujanovcu, 1997. godine. – Dobrivoje Ostojić

Ukoliko bi čoveku iz Bujanovca oduzeo šalu i smeh, bilo bi kao da si hlebu oduzeo so ili jelu začin.

Bujanovačke priče, iz knjige “Bujanovačke spke”; Beleška o piscu; – Dobrivoje Ostojić rođen je 1936. godine u Ilijašu. Završio je gimnaziju a potom studije Jugoslovenske književnsoti na filozofskom fakultetu u Skoplju. Radio je petnaest godina u bujanovačkoj prosveti, a od 1974. godine profesionalni je novinar. Objavio je nekoliko knjiga i romana. Takođe, dobitnik je mnogih stručnih priznanja i nagrada za novinarstvo i publicistiku. Živi i radi u Beogradu. Dobitnik je prve nagrade i povelje na Književnim susretima “Zijo Dizgarević” za priče “Tama sna“.

Bujanovac
Njuz Network

Učitavam...