Bujanovačke priče: Nema sveznalica

Inženjeri i profesori u Školskom centru gajili su dužno poštovanje prema kolegi Voji Lombaueru… došavši u školu odmah se ponudio da predaje predmete koje su ostali izbegavali, konstrukcije alata, tehničko crtanje i slično, gde su grafički radovi oduzimali mnogo vremena i živaca.

Voja je imao široko, gotovo enciklopedijsko obrazovanje. Završio je Mašinski fakultet, a onda iz hobija etnografiju na Filozofskom fakultetu. Godinama je radio po beogradskim tehničkim školama, ali zbog uzimanja alkohola, ostao bez posla. Primili smo ga uz obećanje da pića “nema”.

Kratko je držao obećanje, međutim, opijao se posle radnog vremena, ne remeteći ritam svakodnevne nastave.

Inače, Školski centar je bio izuzetno opremljen priručnim nastavnim sredstvima, sa radionicom za praktičnu nastavu na kojoj su zavidela mnoga metalska preduzeća, a nastavni kadar je bio kvalitetno Odabran. Imao je običaj Borivoje Trajković Fonin, bivši učenik škole, da mnogo puta na javnim mestima pomene da je njegovu diplomu potpisalo pet inženjera: Topić, Barkić, Arsić, Popović i Stoiljković, te dva profesora Senka i Dobrivoje Ostojić. U vreme kada je u “Gumoplastici”, najsnažnijem privrednom kolektivu opštine, radilo tri diplomirana mašinska inženjera u Školskom centru ih je bilo devet.

Ipak, zaželeo sam da neka stručna komisija oceni uspešnost rada kolektiva. Pozvao sam iz Republičkog zavoda za prosvetu inspekciju. Vranjanski sreski zavod, nije imao dovoljno stručnjaka koji bi dali dominantan sud.

Pristigla inspekcija, sastavljena od docenata i profesora Mašinskog i Prirodno–matematičkog fakulteta. Predočim im da sam ja daleko od egzaktnih nauka, a želja mi je da učenici Centra dobiju prava znanja zbog nastavljanja školovanja, te da inspektor, mladim kolegama, inženjerima ukaže na eventualne propuste. Sagledali ljudi program rada škole, planove rada profesora, u startu bili zadovoljni. Poželeše da idu na čas kod Voje Lombauera, profesora tehnologije.

Voja na času blista. Učenicima objašnjava komplikovane zakonitosti emulzije, običnim primerima, masnoćom između zglobova kod životinja. Sprečavanje oksidacije poredi sa čistim šankom koga konobar svakog trenutka briše krpom …

Inspekcijska komisija prijatno iznenađena, čak oduševljena. Sa simpatijama mi govore o pravom pristupu ozbiljnim temama. Navode da pristup profesora Lombauera ne može ostaviti ravnodušnim ni one koji uopšte nisu zainteresovani za predmet.

Posle prve smene odvedoh inspektore na ručak u Bujanovački motel. Sedimo, ćaskamo …

U neko doba, neko od njih predloži da krenemo u školu kako bi posetili još neki čas, jer otvoreno rekoše, dobro su plaćeni za ovaj, vanredni posao, red je da ga pošteno obave.

Dođosmo u školu. Ko zna zbog čega, zaželeše da ponovo posete čas Voje Lombauera. Pokušao sam da ih odvratim međutim, njihova upornost je pobedila.

Nenajavljeni, posle zvona, dođosmo u učionicu u koju je već ušao Voja. Sedosmo u zadnje klupe. Voja nas pogleda, začudi se, ipak, predstavi nas.

– Direktora znate, ing. Popović je jedan od konstruktora plavog voza kojim putuje Tito. Ing. Nikolić je priznati stručnjak u termodinamici, ing. Marković se već pročuo u Evropi po inovacijama u sprečavanju starenja materijala

Sam čin predstavljanja meni bi jasan. Inspektorima je drago da nastavnik počinje tako čas, a meni tegoba oko srca. Vidim, Voja je u međuvremenu prihvatio čašu. Vrati se Voja katedri. Zapisa čas. Pogleda po učionici, osmotri učenike, pa poče:

– Koja brzina rezanja čelika na “adinom” dvometarskom strugu daje najpovoljnije efekte uštede struje?

Učenici zbunjeni, iznenađeni, nepripremljeni, bez odgovora. Inspektori iznenađeni konkretnim pitanjem, ali totalno neprihvatljivim za uzrast, predznanje i trenutak.

Skrenu Voja dugi pogled sa učenika na nas u zadnjim klupama:

– Da li neko od vas iz zadnjih klupa zna?

Zagledasmo se, već uvređeni. Ni osvestili se nismo, a Voja poče priču:

– Deco, momci i devojke, sve je laž. Eto i ovi što kontrolišu moj rad, mnoge stvari ne znaju. Sveznanje je laž. Ne zanosite se da ćete ikada sve znati. Znanje će vam se meriti mestom koje u životu zauzimate…

Pokupismo se, kao pokisli, napustismo čas, čini se bez pozdrava učenika ustajanjem. U hodniku je odzvanjalo Vojino tumačenje znanja, neznanja i sveznanja

Ogorčene inspektore sam smirio. Njihova želja je bila da posete Voju i drugi put.

U zvaničnom izveštaju o radu škole izveštaj iz Beograda bio je pun pohvala za profesora Voju Lombauera.

Tagovi: bujanovac, bujanovačke spke, bujanovačke priče, nema sveznalica

U Bujanovcu, 1997. godine. – Dobrivoje Ostojić

Ukoliko bi čoveku iz Bujanovca oduzeo šalu i smeh, bilo bi kao da si hlebu oduzeo so ili jelu začin.

Bujanovačke priče, iz knjige “Bujanovačke spke”; Beleška o piscu; – Dobrivoje Ostojić rođen je 1936. godine u Ilijašu. Završio je gimnaziju a potom studije Jugoslovenske književnsoti na filozofskom fakultetu u Skoplju. Radio je petnaest godina u bujanovačkoj prosveti, a od 1974. godine profesionalni je novinar. Objavio je nekoliko knjiga i romana. Takođe, dobitnik je mnogih stručnih priznanja i nagrada za novinarstvo i publicistiku. Živi i radi u Beogradu. Dobitnik je prve nagrade i povelje na Književnim susretima “Zijo Dizgarević” za priče “Tama sna“.

Bujanovac
Njuz Network

Učitavam...