Bujanovačke priče: Nešto pobrkano

U uzrastajućoj “Gumoplastici” javila se ideja da se formira fudbalski klub pri preduzeću, koja je ubrzo pretočena u stvarnost. Oformljen je klub koji je poneo ime fabrike. Stvoreni su izvanredni materijalni uslovi, ali je klub igrački u početku bio znatno ispod kvaliteta mesnog rivala BSK-a. Kasnije će u “Gumoplastiku” pristići Jovan Jeftić, Hazim Mešetović, Dragutin Glišić, iz Bosne, Steva Starčević iz Obrenovca, pa zatim Radivojević, Drobnjak, Cvetković, Lazarević, iz “Radničkog” i “Železničara” iz Niša. Došao je i poznati trener Mihajlo Kazinci iz Novog Sada. S ovim fudbalerima “Gumoplastika” je postala stvarni fudbalski konkurent BSK-u. Lokalni okršaji privlačili su brojnu publiku, padale su opklade i rezultat je obično bivao neizvestan. Prava vrednost ovog rivalstva je da se u Bujanovcu igrao izvanredan fudbal.

Pri osnivanju tima “Gumoplastika” dresove prvotimaca poneli su, uglavnom, radnici fabrike. Po nalogu Uprave prešao sam iz gnjilanske “Crvene zvezde” u fabrički klub, preuzeo ulogu trenera, kapitena…

U jednom prvenstvenom susretu protiv Preševskog kluba naš tim je nastupio u sastavu: Harulović, Mihajlo Dalipović, Momčilo Dimitrijević Dura, Borivoje Trajković Fonin, Dobrivoje Ostojić, Stojadin Mahmutović Dine, Demir Asanović, Tomislav Arsić Maderac, ljubiša Stojanović Šimi, Stevan Mileusnić i Mahmut Mahmutović.

Postojalo je konstantno rivalstvo ovih klubova, ali se već nazirala i neka nacionalna netrpeljivost. Publika u Preševu dočekala nas je zvižducima, parolama i pretnjama. Počela su i otvorena vređanja na nacionalnoj osnovi. Osokoljeni preševski igrači posebno albanske narodnosti počeli su da nas nemilosrdno tuku. Sudija Nankus iz Vranja, tada već u godinama, prilazi mi nekoliko puta i diskretno mi veli da pustimo i izgubimo utakmicu jer ćemo pogubiti glave.

Ohrabrujem ga da se ne plaši te da će sve biti u redu. Uspeo sam nekako da se tokom utakmice dogovorim sa igračima, Srbima, u preševskom timu da budu korektni, obećavajući im zaposlenje u našoj fabrici. Golmanu Hajruloviću u jednom sudaru razbijen je nos. Hteo sam da ga zamenim, međutim, pun prkosa i pretnji na šiptarskom jeziku, ni slučajno nije dozvolio. Nastavio je izvanredno da brani. Strah je ovladao čitavim našim timom posebno među Romima; Meke, Dine, Mahmut i Demir, kapi krvi nemaju u licu. Oduzele im se noge i ruke.

Dočekasmo poluvreme s nerešenim rezultatom. Pozvah igrače pod neku voćku, svlačionica nije bilo, zamolih dva milicionera da odstrane publiku koja se okupi oko nas i počeh ohrabrujuće reči. Preuzeh i ulogu doktora, dadoh svakom igraču po jedan bevipleks – vitamin sa pola čaše kabeze. Rekoh im da se ne plaše, da smo bolji, da ćemo pobediti…

Osećam da pričam u prazno. Tada ulogu trenera preuze doktor Spasoje Vojnović, Crnogorac, dvometraš, sjajan čovek, vođa puta.

– Pa vi ste od njih za tri klase bolji. Igrajte brže i preko krila. Šta je, šta ste prebledili koga se bojite. A posebno vas četvorica, – reče, direktno se obraćajući Meketu, Dinetu, Mahmutu i Demiru. Meke, imaš osamdeset kilograma, volu rep možeš iščupati, a srce ti u petama, ti, Demire, brži si od Vilme Rudolf (tada olimpijska pobednica u četiri discipline), noge ti se za zemlju zavezale. Pa ljudi, imate li u sebi imalo junačke ciganske krvi, zaboga milog!”

Nastavismo utakmicu. Meke poče da seče kao britka sablja, Dine tuče koga stigne, Demir se razigra, dva gola postiže, jedino Mahmut nikako da dođe sebi. Pobedismo sa nekoliko golova razlike. Pogoci umiriše publiku, čak poče za nas da navija. Ispozdravljasmo se na završetku. Vratismo se u Bujanovac i po običaju krenusmo u fabrički restoran na večeru. Poče veselje, uz publiku, radnike fabrike, rukovodstvo preduzeća, goste Veselje prekide Tomislav Arsić Medarac:

– Dve stvari mi se nikako ne uklapaju. Neki poremećaj je nastao. Na poluvremenu Mujo, profesor književnosti preuze ulogu doktora. Podeli nam neki apčiki, koji su zaista delovali. A doktor Spasoje, čuveni lekar za srce preuze ulogu trenera. Održa nam govor kako treba da igramo i preko krila, brže i agresivnije.

– Nikako mi nije jasno otkuda vama doktore ona parola: “Imate li u sebi imalo junačke ciganske krvi”. Gde nađoste ciganina junaka, zaboga doktore! Ja nikada nisam čuo za to, a verujem ni oni.

Nasta opšti smeh u sali i apluz, i Medarcu i doktoru Spasoju, divnom čoveku i lekaru, koji je nažalost rano napustio ovaj svet!

Tagovi: bujanovac, bujanovačke spke, bujanovačke priče, nešto pobrkano

U Bujanovcu, 1997. godine. – Dobrivoje Ostojić

Ukoliko bi čoveku iz Bujanovca oduzeo šalu i smeh, bilo bi kao da si hlebu oduzeo so ili jelu začin.

Bujanovačke priče, iz knjige “Bujanovačke spke”; Beleška o piscu; – Dobrivoje Ostojić rođen je 1936. godine u Ilijašu. Završio je gimnaziju a potom studije Jugoslovenske književnsoti na filozofskom fakultetu u Skoplju. Radio je petnaest godina u bujanovačkoj prosveti, a od 1974. godine profesionalni je novinar. Objavio je nekoliko knjiga i romana. Takođe, dobitnik je mnogih stručnih priznanja i nagrada za novinarstvo i publicistiku. Živi i radi u Beogradu. Dobitnik je prve nagrade i povelje na Književnim susretima “Zijo Dizgarević” za priče “Tama sna“.

Bujanovac
Njuz Network

Učitavam...