Bujanovačke priče: Nisu oni najpametni!

Po mom dolasku u Bujanovac susreo sam Vladu Stojanovića (ne znam da li mu je tako bilo prezime), poznatog kao Vlado Njazi. Čudno i nesrećno se sudbina poigrala sa njime. Imao je nekoliko dece iz dva braka. Srećom, dva sina su mu na vreme odomaćinila, treći je bio sa psihičkim smetnjama… Vlada je relativno rano postao alkoholni ovisnik, što mu je dobro načelo mentalno zdravlje. Gotovo redovno bi me sačekivao na putu za školu ispred bifea “Borac”, pozdravljao i očekivao da mu kupim rakiju.

Činio sam to redovno, a on, u znak zahvalnosti, stao bi mirno, poklonio se i odrecitovao mi stihove Čika Jove Zmaja, koje je naučio još u osnovnoj školi, a sećao ih se u trenucima lucidnosti, koja se s vremena na vreme pojavljivala. Nije bio agresivan. U toku dana obilazio bi svaku kafanu po nekoliko puta. Nije imao para za plaćanje. Uvredljiv i ponižavajući stav njegovih komšija nisam trpeo te sam prema njemu bio veoma korektan. Znao je Vlada da mi recituje dečje pesme o Lazi materinoj mazi, Parameci Parapudi, zločestom Joci, pačjoj školi …

Umro je relativno mlad. Slučajno, nekom prilikom pomenem njegovo ime pred Vasilijem Krstićem Vasom Cepkom, nekada bujanovačkim trgovcem, a kasnije poznatim biznismenom iz Skoplja. Vasa uz smeh poče svoju priču:

– Nekako smo bili ista generacija, imali istog učitelja Zariju. Vlada je bio izuzetno bistar učenik. Šta se u dugom vremenu dogodilo ne znam, samo znam da je postao alkoholičar, osuđen od sveta, nepoželjan …

Ipak, ostala mi je u sećanju jedna krasna dogodovština vezana za njega. Doveo je neku privrednu delegaciju u Bujanovac. Posle obavljenih razgovora zasedosmo u bujanovački motel na ručku. U neko doba ode do toaleta. Perući ruke iznad lavaboa u hodniku, čujem priču:

– Vaso, Vaso, mnogo si bio po svetu pa si od tih ljudi malo poulaveo. Nisu oni najpametniji, Vaso!

Zašto sam, bre, Vlado poulaveo?

– E, da ti je kažem. Čika Jova Zmaj veli ‘Pre i posle jela, treba ruke prati, nemoj da te za to opominje mati’.

Ja pomalo začuđen i pogledom ga upitah pa šta dalje.

Pre močanja, Vaso, treba ruke prati. Možda su ti ruke prljave na će opoganiš tu mušku rabotu, a posle močanja, ako hoćeš!

Nasmejah se od srca. Konobaru Stoletu rekoh da Vladi dade flašu rakije, a do danas sam pod utiskom Vladinog rezona. Čak mi se čini da sam ga i prihvatio…

Tagovi: bujanovac, bujanovačke spke, bujanovačke priče, nisu oni najpametni

U Bujanovcu, 1997. godine. – Dobrivoje Ostojić

Ukoliko bi čoveku iz Bujanovca oduzeo šalu i smeh, bilo bi kao da si hlebu oduzeo so ili jelu začin.

Bujanovačke priče, iz knjige “Bujanovačke spke”; Beleška o piscu; – Dobrivoje Ostojić rođen je 1936. godine u Ilijašu. Završio je gimnaziju a potom studije Jugoslovenske književnsoti na filozofskom fakultetu u Skoplju. Radio je petnaest godina u bujanovačkoj prosveti, a od 1974. godine profesionalni je novinar. Objavio je nekoliko knjiga i romana. Takođe, dobitnik je mnogih stručnih priznanja i nagrada za novinarstvo i publicistiku. Živi i radi u Beogradu. Dobitnik je prve nagrade i povelje na Književnim susretima “Zijo Dizgarević” za priče “Tama sna“.

Bujanovac
Njuz Network

Učitavam...