Bujanovačke priče: Odlikovanje

U đačkim danima Vojislav Trajković Vicko, bogat seljački sin iz Karadnika, krenuo je na školovanje u Vranje. Kao podstanar u kući majke Sime Pogačarevića, predratnog komuniste, Vicko se upoznao sa komunističkim idejama i na određen način i priklonio im se. Učestvovao je u oslobodilačkoj borbi, a sa svedocima dobio priznanje učešća u ratu od 7. jula 1941. godine, istina ne u dvostrukom iznosu i bez Spomenice 1941. Iz rata je izašao kao rezervni kapetan. Radio je u školi kao nastavnik razredne nastave, i kao predavač matematike. Međutim, osnovna njegova preokupacija, decenijama, bila je rad u boračkoj organizaciji. Pred značajne datume, vezane za revoluciju, Vicko je dolazio do punog izražaja. Organizovao je polaganje venaca na mestima vezanim za borbu, pisao govore, okupljao borce…

Ipak, bio je posebno poznatpo držanju posmrtnih govora umrlim učesnicima rata ili aktivistima. Zli jezici su tvrdili da je u nekim trenucima posebne inspiracije napisao posmrtni govor nekom borcu zbog koga je dobio značajne pohvale u komitetu Partije, pa je onda taj govor godinama čitao, menjajući samo ime umrlog.

Povodom dvadesetogodišnjice pobede nad fašizmom, godine 1965. u Bujanovac je iz Beograda, verovatno i u sve opštine, pristiglo 300 jednoobraznih medalja, koje je trebalo svečano uručiti učesnicima i pomagačima narodnooslobodilačke borbe. Preporučeno je da se to čini uz počasti, na svečani način i pred skupom.

Organizovao je Vicko popis boraca, organizovao podelu odlikovanja, međutim, uz sve napore nije našao dovoljno učesnika, te je ostatak odličja stavio u ormar u svojoj kući.

Jednog popodneva u zanosu kartanja u Vickovoj kući, odjeknu zvono na vratima. Otvori Vicko. U kuću uđe Nada Vukelić, medicinska sestra, poznata u Bujanovcu po širokom srcu i želji da pomogne svakome. Takvom su je prihvatili i voleli, znajući da za Nadu nema radnog vremena ili medicinske usluge koju neće pružiti.

Ispozdravlja se Nada sa svima i reče da je došla po odlikovanje za majku ljubicu, penzionisanu nastavnicu muzike u osnovnoj školi, izvinjavajući se što ljubica nije došla na svečanu dodelu odlikovanja. Bila je bolesna.

Vicko prihvati izvinjenje, otvori ormar, izvadi jednu medalju, uruči Nadi uz čestitanje. Ode Nada, radosna, Guto Kaculj, kakvim ga je Bog stvorio, da u svemu traži đavola, prekinu igranje karata i ozbiljnim tonom se obrati Vicku:

– Slušaj, nije korektno, ti daješ odlikovanje ljubici Vukelić koja je navodno ratovala tamo po Banatu, a naš drug Mujo, koji je ratovao po Bosni, nema pravo na odlikovanje, zbog toga što ga ne mirišu u Komitetu.

Uozbilji se Vicko, priseti, pa krenu u protunapad.

Okomi se na mene što se nisam prijavio kad se on raspitivao i pravio spiskove. Odmahnuh rukom, kao da nije ni važno.

– Dobro, Mujo, nema veze što si ratovao po Bosni, sve je to naša država i naša borba. Nema problema. Evo ja ću ti sada uručiti odlikovanje.

Ustade, otvori ormar, izvuče medalju, spreman na primopredaju.

– A ne, mora to biti svečano, uskoči Rade Matić. Izađosmo ispred kuće. Na ulaznom hodniku mene posadiše na najgornji stepenik. Vicko stade na stepenicu niže, prikači mi na rever medalju.

Dragutin Jančić Kaculj i Rade Matić aplauzom pozdraviše svečani čin. Nasta grljenje, čestitanje. Iznese Vicko flašu konjaka, presta igranje karata, poče veselje.

Posle nekoliko dana počeše nas pozivati u SUP. Pročulo se da sam je dobio odlikovanje za učešće u borbi, a imao sam samo osam godina života kad je rat bio, te da smo “skrnavili zakon o odlikovanjima koji je potpisao Tito”. Srećom, u spiskovima, koje Vicko kod kuće nije ni pravio, nije bilo mog imena, a i svi smo rekli da smo samo gledali umetničko rešenje odlikovanja.

Odlikovanje i danas čuvam.

Tagovi: bujanovac, bujanovačke spke, bujanovačke priče, odlikovanje

U Bujanovcu, 1997. godine. – Dobrivoje Ostojić

Ukoliko bi čoveku iz Bujanovca oduzeo šalu i smeh, bilo bi kao da si hlebu oduzeo so ili jelu začin.

Bujanovačke priče, iz knjige “Bujanovačke spke”; Beleška o piscu; – Dobrivoje Ostojić rođen je 1936. godine u Ilijašu. Završio je gimnaziju a potom studije Jugoslovenske književnsoti na filozofskom fakultetu u Skoplju. Radio je petnaest godina u bujanovačkoj prosveti, a od 1974. godine profesionalni je novinar. Objavio je nekoliko knjiga i romana. Takođe, dobitnik je mnogih stručnih priznanja i nagrada za novinarstvo i publicistiku. Živi i radi u Beogradu. Dobitnik je prve nagrade i povelje na Književnim susretima “Zijo Dizgarević” za priče “Tama sna“.

Bujanovac
Njuz Network

Učitavam...