Bujanovačke priče: Opameti me

Godinama je u zubarskoj ordinaciji bujanovačkog Doma zdravlja nerazdvojan tandem bio Milan Manojlović, viši medicinski tehničar – protetičar i medicinski tehničar Race Mitić. Milan, crnogorskog soja, širok, razuzdan, kafanski nastrojen, veliki znalac zubarstva i Race, Pčinjanin, bistar, okretan, uslužan, gospodskih manira, domaćinsko dete po svim obeležjima.

Milan bi uzeo otiske za buduću protezu, a Race to pretvarao u proteze sa lerfekcijskom preciznošću. Ponekada bi, zbog džeparca jer im je bio potreban, Racetu za izdatke koje mladost traži, a Milanu za one koji se ostavljaju u kafani, kretali u “privatni” biznis. Malo koristeći materijale Doma zdravlja, malo kupujući sami, vršili bi usluge privatnicima. Međutim, sve to nije bilo na štetu Doma tako da su direktori kroz prste gledali na njihov posao.

Posle neke uspešno napravljene Proteze, mimo njihovog znanja, dobili su u Velikom Trnovcu veliku reklamu. Žena sa izuzetno lepom protezom išla je od kuće do kuće i pokazivala nove zube hvaleći Raceta i Milana. Pročulo se da su vanserijski majstori.

Jednog dana, u ordinaciju ulazi neki stariji brkajlija, Šiptar i s vrata traži doktora Raceta iz Trgovišta.

Ja sam Race, iz Trgovišta sam, ali nisam doktor – smireno mu odgovori Race.

Doktor si, pravi doktor. Hoću da mi napraviš za tri žene zube. Da mešaš i to tvoje, i zlato. Zlato ja donosim i plaćam koliko kažeš.

Nema problema čičo samo kaži kada ćeš dovesti pacijente.

– Nisu to ti “pacenti”, kako ti kažeš, to su moji najbliži a šta su mi, ne te interesuje.

Plaćam koliko kažeš, ali uslov imam. Taj dan kad ih dovedem niko ne sme da bude ovde, samo sa njima da radiš. Nema drugih bolesnih. Nema da drugim praviš zube. Nema da čekaju na red.

Razmisli Race, razmisli. Veoma riskantno. Šiptar ne shvata niti želi da shvati da je zubarska ordinacija državna ustanova, Race, samo zaposleni zubotehničar, oprema državna, materijal državni, a uz to uvek se nađe neko ko će da dojavi da se sve to zloupotrebljava.

Ipak, samouvereno reče čiči da dođe u prvu subotu i dovede “pacente”.

Pade dogovor. Race odmah ode do Milana, saopšti mu šta je ugovorio. Milan, snebivajući se reče da je veoma riskantno da primaju pacijente u neradnu subotu, ali šta je tu je.

Pristiže neradne subote Šiptar sa tri žene. Milan pregleda, preporuči, uze otiske za zube, izvrši neke korekcije i udogovoru sa Racetom krene posao. Za desetak dana sve tri pacijentkinje su imale nove, prave, prekrasne zubne proteze. Ali, ne lezi vraže. Neko dojavi doktoru Milutinu Stojanoviću, direktoru Doma zdravlja da Milan i Race prave Šiptarkama zube u neradne subote. Pokrenu se postupak. Race, plašeći se većih posledica, skoknu do Šiptara, naručioca posla da mu saopšti šta otprilike treba da kaže ukoliko bi ga neko priupitao.

Šiptar smiren, samo prozbori:

– Dete, mnogo dobro radiš tu rabotu, sa zubi, ali drugo nije dobro. Dete otvori radnju u svojoj kući pa da ne se plašiš i da ne se plaše koji dolaze. Sve po zakon. Pare ima da zaradiš, ja kad ti kažem.

– Otvori mi oči starina. Poslušah ga. Otvori sopstvenu zubarsku ordinaciju, Na ovu sreću, – običava da kaže Race Mitić.

Tagovi: bujanovac, bujanovačke spke, bujanovačke priče, opameti me

U Bujanovcu, 1997. godine. – Dobrivoje Ostojić

Ukoliko bi čoveku iz Bujanovca oduzeo šalu i smeh, bilo bi kao da si hlebu oduzeo so ili jelu začin.

Bujanovačke priče, iz knjige “Bujanovačke spke”; Beleška o piscu; – Dobrivoje Ostojić rođen je 1936. godine u Ilijašu. Završio je gimnaziju a potom studije Jugoslovenske književnsoti na filozofskom fakultetu u Skoplju. Radio je petnaest godina u bujanovačkoj prosveti, a od 1974. godine profesionalni je novinar. Objavio je nekoliko knjiga i romana. Takođe, dobitnik je mnogih stručnih priznanja i nagrada za novinarstvo i publicistiku. Živi i radi u Beogradu. Dobitnik je prve nagrade i povelje na Književnim susretima “Zijo Dizgarević” za priče “Tama sna“.

Bujanovac
Njuz Network

Učitavam...