Bujanovačke priče: Priča o sudbini Dene Žbevačke

Decenijama se u bujanovačkom kraju upotrebljavaju karakteristične sintagme vezane za ime Dena Žbevačka. Gotovo su sve u negativnom smislu, najčešća: “ne me onodi, nesam Dena Žbevačka”.

Sudbina te Dene nepoznata je, izuzev nekim pojedincima u poznim godinama. Ipak, vremenom, neki događaj ili ime uđe u narodno predanje, izgubi mu se trag, promeni smisao, al’ živi.

U dalekom dobu turskom, ne mireći se sa potlačenošću, prekomoravska i pčinjska sela, su snagom želje za slobodom tražila puteve izlaza iz ropstva. Iz te velike želje za slobodom, u borbi i nemirenju, izgrađivan je genetski karakter ljudi, koji se veoma razlikuju od bujanovačkog varoškogradskog. Sve vreme turske vladavine, a posebno posle 1878. kada je Vranje pripojeno Srbiji, a preševsko–pčinjski kraj ostao pod Turcima, osećaj nemirenja dostizao je najviše stepene. Decenijama je odgajano rodoljublje Prekomoravaca i Pčinjana. S njima je turska vlast veoma teško izlazila na kraj.

Krajem 19. a naročito početkom 20. veka, Turci su izveštavali Portu u Stambolu da najgori kauri žive u selima s desne strane Morave i u Pčinji. Hajdučija i komitstvo bili su sastavni deo života. Iako je Turska, dobro organizovana država, sa jakim pukom vojske u Preševu i bataljonom u Biljači, vršila stalne presije na stavnovništvo često je sprovodila racije tražeći komite, koje su u narodu živele, delovale, bile neprikosnovene i napadale turske straže. Komitske družine iz Klenika, Žbevca, Sv. Petke, Klinivca delovale su od Krive Palanke do Srbije. Zakletva na krstu i nožu koju su polagale komite pri stupanju u odbore i družine, bila je svetinja. Za prekršaj ili neveru postojala je samo jedna kazna – smrtna.

Upravo ti zakoni biće drastično primenjeni na Deni Žbevačkoj, koja se decenijama pominje u predanjima naroda bujanovačkog kraja. Možda i nepravedno, u negativnom smislu. Ali, duhovitošću obogaćen, narod ovog kraja i najtragičnije, kao i najlepše pojave, događaje, ličnosti, da bi ih približio sebi, svodi na pomalo, komičan nivo.

Komitski odbor u selu Žbevac činilo je pet najuglednijih domaćina. Predsednik odbora bio je Kosta Pešić. U stalnoj vezi sa komitskim odborima Klenika, Klinovca i Sv. Petke, održavan je veoma ustaljen red u tim selima. Turci nisu smeli da bahatošću, drskoŠću, samovlasno provode svoje ćefove, kao desetak godina ranije. Osvete su bile stravične.

Međutim, pred balkanske ratove, nekoliko akcija komite iz Žbevca bilo je onemogućeno. Turci su unapred znali planove delovanja. Nastale su sumnje u komitskoj družini. Počelo je međusobno podozrenje. Slučajno, da li slučajno, otkrivena je tajna.

Neka udovica Dena, bez dece u punom naponu, rasna, pismena, otresita, željna života, tražila je životna zadovoljstva. Često su joj bile veze sa momcima, komitama, ali i s oženjenim ljudima. Sudbina, ženska radoznalost, satana ili požuda, ubacili su je u naručje jednom turskom oficiru. Tajna ljubav trajala je dugo.

Iskusni, školovani, špijunski obrazovan turski oficir, uz poljupce, ponekada bi nagradio Denu nekom međedijom, sitnim poklonima, dobijenim iz Stambola, tada već evropskog grada. Istodobno, profesionalnim instiktom od Dene je u trenucima intime izvlačio nužne podatke o kretanju i namerama komita iz Žbevca.

Dena ih je znala, jer je istovremeno bila prilježnica jednom članu Komitskog odbora. Nije Dena od tog komite tražila planove kretanja. Sam ih je saopštavao pravdajući se da neće biti s njom nekoliko dana, jer Ide u akciju.

Opet, u zanosu, hrabrila bi turskog oficira da su bezbrižni jer komite odlaze u akciju i ostaće nekoliko dana

Kako je ljubav turskog oficira i Dene počela, tako se i ugasila. Potražipa je Dena sreću u zagrljaju jednog mladića iz Žbevca.

Odbačeni ljubavnik, turski oficir, da li iz osvete ili za nekoliko dukata, na tajnom satanku saopštava Kosti Pešiću da su obaveštenja o kretanju komita dobijali od Dene.

Presuda Odbora je jasna. Dena mora biti streljana. Presuda je izvršena. Međutim, zatražena je istina, ko je Denu obaveštavao o kretanjima.

Traženje je bilo kratko. Javio se Ariton, ugledni domaćin, junak.

· Braćo, oprostite, bivao sam sa Denom dosta puta. Možda, možda. Pričao sam joj kada i kuda ćemo da idemo, reče, pogleda članove Odbora, klimnu nekoliko puta glavom i napusti sastanak.

Većanje je bilo kratko: smrt za Aritona. Prekršio je komitske zakone!

Po drevnom komitskom običaju vučeno je drvce ko da izvrši kaznu. Najkraće drvce izvukao je predsednik Kosta Pešić.

U kasnim večernjim satima zalupa Kosta na Aritonova vrata.

Otvoreno je! ču glas iznutra. Uđe Kosta. ćuti. “ćuti i gleda Aritona, druga, prijatelja, junaka s kojim je prošao komitske staze i bogaze. Voli ga kao brata. Zna svu njegovu hrabrost, odanost, čestitost.

· Šta odlučiste? · upita Ariton, tek da razabije ćutanje.

Najgore, moj Aritone. Znači ti ćeš? – Ja Aritone! Takva me nesreća desi!

“ćutnja prolazi kroz njih pa se uvaljuje u zemljom nabijeni pod. Prolazi vreme, a njih dvojica ni da se pogledaju. Ustade Ariton. Duboko se zagleda u Kostine oči. Neke tamne sene progovoriše iz njih. Čvrsto ga zagrpi, poljubi tri puta y obraz:

· Idi kući!

Krenu Kosta. Čitavu noć je očekivao pucanj iz Aritonove kuće. Jutro tako dočekao. Misli uskasne: izneveri komitski zakon. Ne izvrši odluku Odbora.

S prvim sunčevim javljanjem krenu ka Aritonovoj kući.

Na ulazu, o gredu na doksatu visi bespomoćno, već ukočeno Aritonovo telo.

Očajan Kosta. Pred njegovim vratima trojica članova Odbora ga sačekaše. Stisnutih vilica, strašnih pogleda, rekoše: ‘

· Ne čusmo pucanj? – Idite i pogledajte.

Krenuše oni prema Aritonovo] kući. Kosta obuhvati obema rukama glavu. Misli mu kod nesrećne Dene kojoj je najuzvišenije čovekovo osećanje · ljubav, došlo glave, i kod Aritona koji je snagom dostojnog junaka oslobodio njega, Kostu, da izvrši obavezu komitske zakletve.

Tagovi: bujanovac, bujanovačke spke, bujanovačke priče, priča o sudbini, dena žbevačka

U Bujanovcu, 1997. godine. – Dobrivoje Ostojić

Ukoliko bi čoveku iz Bujanovca oduzeo šalu i smeh, bilo bi kao da si hlebu oduzeo so ili jelu začin.

Bujanovačke priče, iz knjige “Bujanovačke spke”; Beleška o piscu; – Dobrivoje Ostojić rođen je 1936. godine u Ilijašu. Završio je gimnaziju a potom studije Jugoslovenske književnsoti na filozofskom fakultetu u Skoplju. Radio je petnaest godina u bujanovačkoj prosveti, a od 1974. godine profesionalni je novinar. Objavio je nekoliko knjiga i romana. Takođe, dobitnik je mnogih stručnih priznanja i nagrada za novinarstvo i publicistiku. Živi i radi u Beogradu. Dobitnik je prve nagrade i povelje na Književnim susretima “Zijo Dizgarević” za priče “Tama sna“.

Bujanovac
Njuz Network

Učitavam...