Bujanovačke priče: Prijatelji

Velikan jugoslovenskog glumišta Milivoje Živanović pristigao u Bujanovac. Gostuje u predstavi koju je sa učenicima školskog centra pripremio Voja Bilanović Bil. Milivoje beše dočekan u Bujanovcu sa svim počastima, a naročito u Vranju.

Nekako u to vreme dobio je nagradu za životno delo, pa bi svi da mu čestitaju. Sedimo u Bujanovačkom motelu na ručku. Prepoznaju prisutni velikog glumca iz filmova, pozorišta i sa televizijskih ekrana. Prilaze stariji, pozdravljaju ga, mlađi traže autograme.

Na vratima motela pojavi se Simo Protić, dugogodišnji učitelj iz Bujanovca i okolnih sela. Od četvorice sinova Jovana Protića, učitelja i narodnog poslanika iz Klinovca, dvojica, Miloš i Simo, za razliku od Dragoljuba i Svete, klonili su se kafane. Zato, pomalo čudno ispade Simino pojavljivanje. Sigurnim korakom Simo priđe stolu, zagleda se u Milivoja ljubopitljivo. Milivoje uzvrati pogled, ćuti, vraća sećanja samo nekoliko trenutaka, a onda vremešni i korpulentni starina mladićki poskoči i prigrli Simu pred očima začuđenih gostiju motela.

Sede Simo za sto. Naruči kafu bez šećera, na Milivojevo navaljivanje naruči i ljutu rakiju.

– Četrdeset leta prođe, moj Simeune, kako se videli nismo. Čitav čovekov vek. A divno smo momkovali, prijateljevali, drugovali, – snažnim basom, kao s najveće pozornice govori Milivoje.

– Toliko, toliko moj Milivoje, uzvraća Simo, potiho.

Obratih se obojici pitanjem odakle i od kada datira njihovo prijateljstvo. Iz školskih dana – nekako nervozno reče Simo. Ha, ha, ha – razleže se salom glumčev smeh.
Kakvi školski dani, moj Simo, pa ja ni u kakve škole nisam išao. Moje su škole bile cirkuske šatre i putujuća pozorišta. Kaži slobodno, šta kriješ, čega se plašiš. Pa mi smo, Simo, u godinama kada smo van zakona. Bolje rečeno, mi smo pod zaštitom zakona kao medvedi, što kriješ… Ja ću! Bili smo ti, brate moj, u onom ratu “po šumama i gorama naše zemlje ponosne”, u Slavkovici, selu Ba, planinama oko Požarevca, na Rtnju… Bili smo u štabu jednog đenerala Dragoslava, komandanta vojske u otadžbini. Ja direktno u štabu, a Simo uz štab. Ja glumio, recitovao, pisao, pevao, a Simo pomalo piskarao i pomalo svirao ćemane. I dobro smo živeli, momački. On osta kratko, ja poduže. On se vrati odakle je izbegao, od Bugara, a ja sačekah sudbinu. Nije loše sa mnom postupapa vlast, nova, nadam se i sa Simom. Izvini, izvini Milivoje, imam nastavu, moram da idem. Vidimo se večeras posle predstave…

Ne htede Simo da sasluša nastavak priče za koji se Milivoje beše pripremio. Poskoči, krenu prema izlazu, obazirući se da li je još neko, izuzev onih za našim stolom, čuo i gledao “predstavu” Milivoja Živanovića.

Tagovi: bujanovac, bujanovačke spke, bujanovačke priče, prijatelji

U Bujanovcu, 1997. godine. – Dobrivoje Ostojić

Ukoliko bi čoveku iz Bujanovca oduzeo šalu i smeh, bilo bi kao da si hlebu oduzeo so ili jelu začin.

Bujanovačke priče, iz knjige “Bujanovačke spke”; Beleška o piscu; – Dobrivoje Ostojić rođen je 1936. godine u Ilijašu. Završio je gimnaziju a potom studije Jugoslovenske književnsoti na filozofskom fakultetu u Skoplju. Radio je petnaest godina u bujanovačkoj prosveti, a od 1974. godine profesionalni je novinar. Objavio je nekoliko knjiga i romana. Takođe, dobitnik je mnogih stručnih priznanja i nagrada za novinarstvo i publicistiku. Živi i radi u Beogradu. Dobitnik je prve nagrade i povelje na Književnim susretima “Zijo Dizgarević” za priče “Tama sna“.

Bujanovac
Njuz Network

Učitavam...