Bujanovačke priče: Trajko Trajković (Drdlja)

U maloj obućarskoj nikakvoj radnji, ispod nivoa ulice, širine metar i po, iste tolike dužine, mlad, sa odnegovanom bradom, bez bore na licu, širokih ramena, upadljivo krupnih i bistrih očiju, duge stručno složene kose, između prikivanja dva blokeja, zbuni me, iznenadi, “izbaci iz cipela”.

Čujem, čovek ste od pera, imate i važan položaj, pa dajte, učinite nešto: u gradskoj biblioteci potražih Frojda, slegoše ramenima. Pomenuh da Foknera obožavam a Tomasa Mana neprestano studiram. Ista reakcija. Ružno je za ovaj grad u Kome ima čitalaca koji se ne zadovoljavaju samo socijalističkim realizmom i sabranim delima vodećih rukovodilaca. Ima ljudi koji traže svetske pisce, probranu literaturu…

Dugo je vremena prošlo dok je Trajko Trajković Drdlja pronašao tražene literature i filozofe u gradskoj biblioteci, ali je pronašao svoj burni mir uz veštačko jezero na kiseloj vodi. Uspostavio je neki dogovor sa sobom i vasionom. Spuštao je nebo na vlastitu kućnu terasu, šaranima u jezeru pričom upepšavao ljubavne zanose, pčelama u traženju nektara dizao spomenike, prijatelje dočekivao i samo odabranim pevao stare gradske pesme…

Brani Crnčeviću, sjajnom pesniku recitovao Jesenjina i Majakovskog, Vladimiru Bulatoviću – Vibu, doajenu epigramske satire govorio stihove Duška Radovića, parafrazirao Tomasa Mana, Brani Petroviću, govorio prekrasne stihove, kasnije se ispostavilo da im je Trajko autor… Autor je neponovljive lepe reči, pesmom razgaljuje duh, pleni srce. General je zaljubljenika u Bujanovcu.

Taj nekadašnji matros, postao je admiral umetničke armade koji pluta između sitnog okruženja i dalekih željenih dometa. Pokazuje i dokazuje:

Da nikada ovaj, svekoliko siromašan Bujanovački kraj nije bio bez lepote duha. Samo ga treba otkriti, samo ga treba nesputavati i on postaje opšta sreća.

Pustite ljude da razviju krila, široka krila duhovne snage, srećan će biti kraj. Generacije koje dolaze pristižu na plemenito tlo s manirom pozorišnog barda saopštava Trajko prisutnim i neprisutnim slušaocima, stvarnim i imaginarnim. On je svoj mir, svoj nemir vizije, svoju snagu i beznađe, svoju duboku veru u lepoti života utkao u “Can letnje notni”.

Tagovi: bujanovac, bujanovačke spke, bujanovačke priče, trajko trajković drdlja

U Bujanovcu, 1997. godine. – Dobrivoje Ostojić

Ukoliko bi čoveku iz Bujanovca oduzeo šalu i smeh, bilo bi kao da si hlebu oduzeo so ili jelu začin.

Bujanovačke priče, iz knjige “Bujanovačke spke”; Beleška o piscu; – Dobrivoje Ostojić rođen je 1936. godine u Ilijašu. Završio je gimnaziju a potom studije Jugoslovenske književnsoti na filozofskom fakultetu u Skoplju. Radio je petnaest godina u bujanovačkoj prosveti, a od 1974. godine profesionalni je novinar. Objavio je nekoliko knjiga i romana. Takođe, dobitnik je mnogih stručnih priznanja i nagrada za novinarstvo i publicistiku. Živi i radi u Beogradu. Dobitnik je prve nagrade i povelje na Književnim susretima “Zijo Dizgarević” za priče “Tama sna“.

Bujanovac
Njuz Network

Učitavam...