Bujanovačke priče: Turiše mu spku

Jednog avgustovskog prepodneva sedim ispred kafane Uglješe Tomića u društvu sa Avnijom Čorovinjom, učiteljem iz Trnovca, inženjerom Miletom Raškovićem i Miletom Dimićem, profesorom iz Vranja. Razgovori neobavezni, uobičajeni, bez političkih tema, jer ih Avnija nije dozvoljavao za kafanskim stolom. Život ga, valjda, naučio. Učiteljovao je Avnija u Trnovcu, posle nastave vreme je provodio družeći se sa srpskim intelektualcima u Bujanovcu i Vranju.

Imao je veliki autoritet među Albancima, posebno usvojoj mnogobrojnoj porodici. Mile Dimić, godinama već živi u Beogradu ali leta obavezno provodi u Vranju, sa zadovoljstvom dolazi u Bujanovac zbog druženja sa prijateljima. Moji dani po dolasku iz Bosne u Bujanovac nezamislivi su bez Raškovića…

Naše ćaskanje prekida dolazak Nazmi Sulejmanija, načelnika za privredu i Bektaši Nijazije, pravnika, direktora Fonda za školstvo. Bektaši Nijazija je pripadao albanskim intelektualcima koji su smatrali da postoje svi uslovi za zajednički život Srba i Šiptara. Ipak u vreme idejne i radne diferencijacije Nijazija je otišao u penziju, a Nazmi Sulejmani ostao bez posla.

Stigoše radosni i pre pozdrava počeše priču:

– Turiše mu spku! Gotovo je! Pada Raša. Imamo obaveštenje sa pravog mesta.

Znajući da Rašković i ja imamo loše odnose sa Ranđelom Veljkovićem, otvoriše srce. Obrazložiše da su, naročito u poslednje vreme, stigle na pravo mesto mnoge pritužbe protiv Raše, “njegove samovolje, izraženog srpskog nacionalizma, dezavuisanja albanskih kadrova”. Pomenuše da je pre par dana naredio da se sruši kuća nekom Šiptaru, u Ocnapy, koje su zajednički gradili Srbi i Šiptari, istina, na opštinskom ataru, ali uz punu saglasnost komšija. Rekoše da je, da ne bi stradale okolne kuće, pozvao specijalne inženjerijske stručnjake iz Armije, koji su porušili kuću do temelja…

– Pada, garant, vreme je, vala i bilo – uglas kažu.

Profesor Dimić, Rašković i ja nezainteresovano slušamo priču, Avnija povlači dimove kroz ćilibarski čibuk. “ćuti, ćuti… Oni nervozni, očekuju baš njegovo reagovanje.

– Znate šta. Koliko ja znam Rašu i koliko znam mogućnosti onih koji su protiv njega, on može pasti samo ako mu protivnici doture drvene stepenice sa trulim daskama. I tada samo će se malo ugruva i odma stane na noge.

Pridošlice bez reči ustadoše od stola, mi se nasmejasmo i krenusmo na nove priče.

Tagovi: bujanovac, bujanovačke spke, bujanovačke priče, turiše mu spku

U Bujanovcu, 1997. godine. – Dobrivoje Ostojić

Ukoliko bi čoveku iz Bujanovca oduzeo šalu i smeh, bilo bi kao da si hlebu oduzeo so ili jelu začin.

Bujanovačke priče, iz knjige “Bujanovačke spke”; Beleška o piscu; – Dobrivoje Ostojić rođen je 1936. godine u Ilijašu. Završio je gimnaziju a potom studije Jugoslovenske književnsoti na filozofskom fakultetu u Skoplju. Radio je petnaest godina u bujanovačkoj prosveti, a od 1974. godine profesionalni je novinar. Objavio je nekoliko knjiga i romana. Takođe, dobitnik je mnogih stručnih priznanja i nagrada za novinarstvo i publicistiku. Živi i radi u Beogradu. Dobitnik je prve nagrade i povelje na Književnim susretima “Zijo Dizgarević” za priče “Tama sna“.

Bujanovac
Njuz Network

Učitavam...