Bujanovačke priče: Umro majstor od samari

Nasledio je Ruždi Memiši ogromno imanje od oca Bećira u Turiji. Davao ga je pod zakup i dobro živeo. Međutim, urođenim smislom za trgovinu, zaista se obogatio.

Obnovioje kuću u Turiji, pretvorio je u pravi letnjikovac, obnovio kuću u Gnjilanu, kupio veliku kuću i ogroman plac u najlepšem delu Prištine, kupio stan u Zagrebu. Školovao tri sina i kćerku. Živeo na visokoj nozi. Drugovao je sa sinovima Trajka Mrdača, posebno Vojom i Čonkom, Kostom Lahtović, sa doktorom Georgi Ivanovim, Dobrijem Stojemnovim u Bujanovcu. Imao uticajne prijatelje u Beogradu, Zagrebu, Splitu, Sofiji, Carigradu …

Politička previranja nisu ga interesovala. Decu je odgajao u duhu ljubavi za čoveka. Znajući ga kao takvog zaista me začudilo njegovo objašnjavanje političke stvarnosti. Priupitah ga, u nekom nevezanom razgovoru, do kada će komunisti da vladaju Srbijom i Jugoslavijom.

Kao da je danima spremao odgovor poče priču:

– E, da ti kažem. Vladaće dokle god hoće. Odnosno, dokle god bude izbora. Srbi su čudni ljudi. Niko ne može da trpi kao oni. A trpe jer se plaše ko će doći. I uvek će na izborima glasati za onoga ko je tada na vlasti. Kada bi Bog nekom palicom smenio svu vlast i postavio “crnog ciganina” na sledećim izborima Srbi bi za njega glasali. Tako je to kod njih.

Začudi me, iznenadi i pomalo zbuni Ruždijina priča.

Znam, obrazovanja nema, završio je dva–tri razreda osnovne škole, iako govori turski, nemački, bugarski. Znam, druži se sa ljudima raznih profesija, veoma je bistar i pamti detalje, obožava da u priči koristi narodne mudrosti, i sam ih izmišlja, ali ovakva filozofska ocena o jednom narodu, pa od Ruždije, zaista mi bi nešto novo, neuobičajeno.

Oseti Ruždija moju zbunjenost, oči mu zasješe, pa nastavi:

– Srbi ne vole da se bune. Ne vole promene.

Oni radije trpe. Zato su i bili pod Turcima pet stotina godina.

Ruždija, bogati, reci mi odakle ti ta razmišljanja. Od koga si ih čuo?

– Ni od koga, nego znam jednu priču pa prema njoj smislih sve Ovo. A priča je:

– Nailazi hodža putem, kad na jednoj livadi uhvatili se mladi magarci u kolo. Igraju, pevaju, raduju se … Priupita ih hodža čemu se raduju. Rekoše mu da je umro majstor što pravi samare. Neće više biti tereta na leđima. Zamisli se hodža, nasmeje i produži konstatujući: tako i jeste. Kad na kraju livade jedan stari magarac plače.

– Što plačeš, magarče?

Plačem nad svojom sudbinom. Umro je majstor koji je pravio samare.

Znam, rekoše mi oni mladi magarci, koji se vesele.

– Oni ne znaju da će uvek neko biti majstor za samare, ali dok se novi nauči da ih pravi, odoše nama magarcima leđa. Zato žalim, pravog, starog majstora.

Toga se drže srpski birači na izborima – zaključi moj prijatelj Ruždija Memiši.

Tagovi: bujanovac, bujanovačke spke, bujanovačke priče, umro majstor od samari

U Bujanovcu, 1997. godine. – Dobrivoje Ostojić

Ukoliko bi čoveku iz Bujanovca oduzeo šalu i smeh, bilo bi kao da si hlebu oduzeo so ili jelu začin.

Bujanovačke priče, iz knjige “Bujanovačke spke”; Beleška o piscu; – Dobrivoje Ostojić rođen je 1936. godine u Ilijašu. Završio je gimnaziju a potom studije Jugoslovenske književnsoti na filozofskom fakultetu u Skoplju. Radio je petnaest godina u bujanovačkoj prosveti, a od 1974. godine profesionalni je novinar. Objavio je nekoliko knjiga i romana. Takođe, dobitnik je mnogih stručnih priznanja i nagrada za novinarstvo i publicistiku. Živi i radi u Beogradu. Dobitnik je prve nagrade i povelje na Književnim susretima “Zijo Dizgarević” za priče “Tama sna“.

Bujanovac
Njuz Network

Učitavam...